-Pi­še: Velj­ko Ra­čić

Ne bra­ta Sr­bi­na crn ti obraz kâ ti što si - po­vi­kao je sta­rac raz­ja­re­nom voj­ni­ku kr­va­vih oči­ju ko­ji je (pod ko­man­dom Mir­ka Pe­tro­vi­ća) ko­vi­tlao oštrom sa­bljom pre­ma trud­nim že­na­ma, dje­com i dru­gom ne­ja­či.
No, taj ,,ju­nak'' ni­je imao mi­lo­sti, is­pu­nja­vao je sa­mo na­re­đe­nja knja­za Da­ni­la (po­zna­tog i kao Ze­ko Ma­ni­ti, ne bez raz­lo­ga) i nje­go­vog bra­ta, de­sne ru­ke voj­vo­de Mir­ka.
O ka­kvom se ,,ju­na­štvu'' ra­di­lo naj­bo­lje je opi­sa­no u ču­ve­noj knji­zi Ili­je Pe­tro­vi­ća ,,Cr­no­gor­ska po­ha­ra Ku­ča'' gdje se, iz­me­đu osta­log, go­vo­ri o bi­lan­su tog pre­va­spi­ta­va­nja svog na­ro­da. Od ukup­no 243 kuč­ke gla­ve, ko­li­ko se uspje­lo pre­bro­ja­ti, 17 je bi­lo voj­nič­kih, osta­lo ne­ro­đe­ni ,,ne­po­slu­sni­ci'' u sto­ma­ci­ma svo­jih maj­ki, ne­po­kret­ni i bes­po­moć­ni star­ci, ko­ji ni­je­su ni bi­li u sta­nju pru­ži­ti bi­lo ka­kav ot­por.
Mno­gi­ma od njih pre­su­dio je voj­vo­da Mir­ko ,,svo­je­ruč­no''.
Ovaj po­du­hvat ostao je naj­ve­ći pri­mjer beš­ča­šća i sra­mo­te u isto­ri­ji vla­da­lač­ke lo­ze Pe­tro­vi­ća i Cr­ne Go­re, do­ga­đaj ko­ji su i ta­da, ali i da­nas broj­ni po­slu­šni­ci vla­da­ju­ćih eli­ta, kva­zi­i­sto­ri­ča­ri i kva­zi­pa­tri­o­te po­ku­ša­va­li pred­sta­vi­ti kao nu­žnu ak­ci­ju ko­ja je ima­la za cilj da vas­pi­ta Ku­če i učvr­sti ta­da­šnju cr­no­gor­sku dr­ža­vu.
Oni ko­ji su i ta­da de­snu ru­ku dr­ža­li na sr­cu, a li­je­vu u dže­pu i da­nas u mo­der­nom vre­me­nu ima­ju svo­je vjer­ne ko­pi­je, ko­je sve ve­zu­ju za eta­ti­stič­ke raz­lo­ge i sta­no­vi­šta, ko­ji­­ma dr­ža­va slu­ži is­klju­či­vo kao sred­stvo za bo­ga­će­nje, za sva­ku vr­stu ne­mo­ra­la i lo­po­vlu­ka.
Dok je dr­ža­ve (kra­ve mu­za­re) do­tle je i njih i nji­ho­vog la­žnog za­kli­nja­nja i ro­do­lju­blja, bez dr­ža­ve oni su ni­šta- ne­ma ih, ne po­sto­je...
Po­sto­ja­nje ta­kve dr­ža­ve ko­ja je po nji­ho­vom uku­su, sti­lu i mi­šlje­nju oprav­da­va i sva­ku vr­stu zlo­či­na, a sva­ko ko bi se na­šao da kri­ti­ku­je vlast te i ta­kve dr­ža­ve ne­mi­nov­no po­sta­je pro­tiv­nik dr­ža­ve i iz­daj­nik?!
Dr­ža­va – to sam ja, zvu­či po­zna­to, zar ne?
Ri­ječ iz­daj­nik, ko­ja se i ovih da­na eks­plo­a­ti­še do ni­voa ki­ča i ne­u­ku­sa, če­sto je bi­la u upo­tre­bi i pri­li­kom po­ha­re Ku­ča.
Is­ku­stvo nas uči da kad god se taj iz­raz upo­tre­blja­va u Cr­noj Go­ri po­sri­je­di je ne­ka ozbilj­na pre­va­ra i zam­ka.
U svje­tlu naj­no­vi­jih na­ja­va da će pod­go­rič­ka vlast po­di­ći spo­men- obi­ljež­je voj­vo­di Mir­ku Pe­tro­vi­ću, ko­li­ko god se ne sla­gao s tim, sma­tram ta­kvu od­lu­ku pot­pu­no le­gi­tim­nom jer od ka­u­boj­ske dr­ža­ve ko­joj ne sme­ta­ju ni sti­ho­vi him­ne do­ka­za­nog fa­ši­ste Se­ku­le Dr­lje­vi­ća, kao ni či­nje­ni­ca da i da­lje ima ta­kvih ko­ji na po­men Ti­to­vog ime­na pa­da­ju u trans, ni­je realno oče­ki­va­ti da da­je pet pa­ra ni ovom pri­li­kom ka­da tre­ba post­hum­no oda­ti pri­zna­nje čo­vje­ku ko­ji je na du­ši po­nio to­li­ki broj lju­di iz na­ro­da ko­me je i sam pri­pa­dao.
Da ne bu­de za­bu­ne, u vri­je­me voj­vo­de Mir­ka pra­vo­slav­no sta­nov­ni­štvo Cr­ne Go­re bi­li su Sr­bi.
E, da­kle, oda­va­njem po­ča­sti voj­vo­di Mir­ku da­na­šnja vla­da­ju­ća gar­ni­tu­ra po­tvr­đu­je da su Sr­bi i ta­da (kao i da­nas) bi­li re­me­ti­lač­ki fak­tor u Cr­noj Go­ri i da su pot­pu­no oprav­da­no ka­žnje­ni, što ih vr­lo ja­sno de­ter­mi­ni­še kao jed­nu de­struk­tiv­nu ru­lju i ta­ko­đe otva­ra mo­guć­nost da i da­nas mo­gu bez ika­kvih po­sle­di­ca bi­ti ka­žnja­va­ni i pre­va­spi­ta­va­ni.
Bio je voj­vo­da Mir­ko, da bu­de­mo po­šte­ni, i ve­li­ki ju­nak, tu ne­ma spo­ra, po­seb­no se do­ka­zao u bi­ci na Gra­hov­cu (za ko­ju mno­gi isto­ri­ča­ri tvr­de da je jed­na od naj­sjaj­ni­jih po­bje­da srp­skog oruž­ja ne sa­mo tog vre­me­na) i to je jed­na stra­na me­da­lje, ona svje­tli­ja, dru­ga je ova go­re po­me­nu­ta, tam­ni­ja, ko­ja ka­lja obraz ovog mu­ža iz sve­to­rod­ne lo­ze Pe­tro­vi­ća.
Upra­vo iz raz­lo­ga što su mno­ge maj­ke za­ku­ka­le za svo­jom dje­com, mno­ge i za si­no­vi­ma je­din­ci­ma, bu­đe­nje du­ho­va ta­me i ra­znih ave­ti ni­je u ovom tre­nut­ku naj­pa­met­ni­je, po­go­to­vo ne da­nas ka­da je ov­da­šnje dru­štvo do dna po­di­je­lje­no, ka­da su se iz­de­fi­ni­sa­le dvi­je su­prot­sta­vlje­ne sku­pi­ne, ko­je se čak ni oko vre­men­ske prog­no­ze ne bi mo­gle slo­ži­ti, da ne go­vo­ri­mo o ne­če­mu dru­gom.
Jed­no na­si­lje go­to­vo za­ko­no­mjer­no po­kre­će dru­go na­si­lje.
Ko se ma­ča la­ća od ma­ča će i po­gi­nu­ti.
Ni­je valj­da ni­ko nor­ma­lan oče­ki­vao da će Ku­či pod­le­ći ,,stok­holm­skom sin­dro­mu'' pa s odu­še­vlje­njem do­če­ka­ti spo­me­nik ono­me ko­ji im je ubi­jao pra­dje­do­ve?
Sa­gla­san sam s oni­ma ko­ji ka­žu da ova­kve te­me tre­ba osta­vi­ti za ne­ko bu­du­će vri­je­me, mo­žda će no­vi­je ge­ne­ra­ci­je bi­ti ras­te­re­će­ni­je od ba­la­sta pro­šlo­sti.
Ja­sno je da se for­si­ra­njem pri­če o obi­ljež­ju Mir­ku Pe­tro­vi­ću že­li po­sti­ći ne­ki krat­ko­roč­ni cilj, da se že­li po­sla­ti ja­sna i ne­dvo­smi­sle­na po­ru­ka o ne­ka­kvoj od­luč­no­sti i ne­po­ko­le­blji­vo­sti cr­no­gor­ske dr­ža­ve u bor­bi sa svim ne­is­to­mi­šlje­ni­ci­ma.
Sta­nje u toj i ta­kvoj dr­ža­vi u ko­joj se mr­žnja sva­ko­dnev­no upum­pa­va i aku­mu­li­ra je do te mje­re tru­lo i neo­dr­ži­vo da je pi­ta­nje tre­nut­ka ka­da će eks­plo­di­ra­ti.
Jad­na je dr­ža­va ko­ja utje­ru­je pa­tri­o­ti­zam svo­jim gra­đa­ni­ma, ko­ja pla­ši svo­je gra­đa­ne, jad­na je ta dr­ža­va ko­ja uvi­jek na­u­štrb jed­ne na­ci­o­nal­ne za­jed­ni­ce ne­što mo­ra da do­ka­zu­je, ogra­ni­ča­va, uspo­ra­va.
No­si­o­ci vla­sti u mo­der­noj cr­no­gor­skoj dr­ža­vi mo­gu za­u­sta­vi­ti sva­ki pro­ces, od­u­sta­ti od mno­gih na­u­ma i ak­ci­ja, krat­ko­roč­nih i du­go­roč­nih pla­no­va, ali od pro­ga­nja­nja srp­ske na­ci­o­nal­ne za­jed­ni­ce ne­će i vje­ru­jem da ne­ma­ju u pla­nu, do sa­mog kra­ja.
Šta pod­ra­zu­mi­je­va taj kraj, to će­mo u sva­kom slu­ča­ju tek vi­dje­ti, ali ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti da sva­ka ba­ti­na ima dva kra­ja.
Na to se sva­ka­ko uvi­jek mo­ra ra­ču­na­ti.