-Pi­še: Alek­san­dar Ma­to­vić

Kad je po­sta­vljen ka­men te­me­ljac ho­te­la ,,Ono­gošt’’, Sta­ro­nik­ši­ća­ni su u ču­du pi­ta­li jed­ni dru­ge – što gra­de ho­tel na kra­ju gra­da? Sa­da je pla­to is­pred ho­te­la omi­lje­no sa­sta­ja­li­šte mla­dih pa­ro­va.,,Vi­di­mo se kod ho­te­la u po­la osam’’. Ho­tel je sti­gao u cen­tar, a da ni­je mrd­nuo s mje­sta. Ho­te­li obič­no osta­ju ta­mo gdje su iz­gra­đe­ni. Ali se Nik­šić pro­ši­rio. Otrg­nuo se od Tvr­đa­ve i raz­lio po Nik­šić­kom po­lju. Pam­tim kad je dio Te­sli­ne, ta­da Kar­de­lje­ve, bio ne­as­fal­ti­ran. Ta je uli­ca vje­ro­vat­no vo­di­la ne­gdje pre­ma kra­ju svi­je­ta. Ta­ko je iz­gle­da­lo ne­kom ko je imao če­ti­ri go­di­ne.
Kad te ne­ko pi­ta ko­li­ko imaš go­di­na (šta li to zna­či?) po­ka­žeš tri pr­sta i to je va­ljan od­go­vor. Valj­da imaš i to­li­ko go­di­na. Dok raz­mi­šljam o toj mu­ci, ho­dam tro­to­a­rom po­red zgra­de, gra­bim ka na­šem ula­zu. Do ovog de­ta­lja sam do­ba­cio za­gle­dav­ši se una­zad. Sle­de­će če­ga se sje­ćam je pa­nič­ni bi­jeg is­pred opa­snog psa. Le­tio sam kao vje­tar, je­dva do­di­ru­ju­ći ze­mlju. Pas je trč­ka­rao za mnom i nju­škao mo­je pe­te. Mi­ko mi je to ka­sni­je is­pri­čao. Valj­da sam već imao če­ti­ri go­di­ni­ce. Je­ste , ja sam Je­le­na M., on je moj ha­ha­ha! I pa­doh u ru­ke na­šmin­ka­noj dva­de­set­de­ve­to­go­di­šnjoj uči­te­lji­ci. Ši­rok osmi­jeh, zvo­nak glas. Bu­kvar, sve­ske bez li­ni­ja, obič­na olov­ka, gu­mi­ca. Ta­šna na le­đa. Fu­tro­la, ka­fe­na. Ku­ći u pet sa­ti, umi­jem sam, bli­zu je. Imaš li šta za do­ma­ći? Pro­šlo je ne­ko­li­ko go­di­na škol­skih i ka­len­dar­skih. U ovoj svi­je­tloj usta­no­vi se ni­sam pro­sla­vio. A ni­je da sam pu­stio ko­ju su­zu zbog to­ga. A ne vje­ru­jem ni da je ko dru­gi.
AM­BA­SA­DOR 61 EI NIŠ: Ovo ele­kron­sko ču­do u ve­li­koj dr­ve­noj ku­ti­ji sa sve lam­pi­ca­ma u se­bi i sta­bi­li­za­to­rom na po­li­ci is­pod une­se u mo­je dje­tinj­stvo pu­no ra­do­sti. Sko­ro ko­li­ko i slat­ki­ši. Sta­ri dr­ve­njak je u na­šu ku­ću do­veo Pr­le­ta i Ti­hog, Ba­tu Ži­vo­ji­no­vi­ća u bez­br­oj ulo­ga, je­len­ka i lo­vo­kra­di­cu, Tar­za­na, Džon Vej­na i sve po­zna­te li­ko­ve iz cr­ta­nih fil­mo­va. Do­bro­či­ni­telj ovaj je s mu­kom po­či­njao svo­je oba­ve­ze. Pr­vo bi mu ne­što puc­nu­lo du­bo­ko u gru­di­ma pa bi za­zu­jao. Lam­pi­ce bi za­si­ja­le i ubr­zo se po­ja­vi­la sli­ka. Ra­dost. Ku­pljen pri­je mog ro­đe­nja i pla­ćen ko zna ko­li­ko, ni­je šte­dio se­be. Ali je, na op­štu ža­lost, če­sto bi­vao bo­le­stan. Ta­da bi ga otac od­nio TV dok­to­ru. Ako bi se raz­bo­lio uve­če, tu­ga bi br­zo is­pu­ni­la ku­ću od te­pi­ha do pla­fo­na. Tre­ba­lo je sa­mo po­gle­da­ti Mi­ka dok gle­da u be­ži­vot­ni ze­le­ni ekran. Iz­raz nje­go­vog li­ca je go­vo­rio vi­še ne­go dva do­ku­men­tar­na fil­ma. I pet fo­to­gra­fi­ja. Tek po­sle či­ta­ve vječ­no­sti bi pro­ra­dio. Mi­slim, bio iz­li­je­čen.
RU­DO­PO­LjE: Is­ci­je­pa­na dr­va slo­že­na u ku­po­lu, ne­ko­li­ko sta­rih auto­mo­bi­la, ma­lo sa­mo­ni­kle tra­ve i je­dan koš. U da­lji­ni sport­ski cen­tar u iz­grad­nji. I vrh pla­ni­ne Voj­nik. I pu­no pra­ši­ne. Ko­ja je mi­ri­sa­la... pre­div­no.
PO­NI BI­CIKL: Ra­do­va­nov dvo­toč­kaš. On vo­zi, ja sto­jim na no­sa­ču i dr­žim se za ra­me­na vo­za­če­va. Je­zdi­mo grad­skim uli­ca­ma, sjen­ka je­dva da nas sti­že. Po tri­na­est go­di­na oba. Ne­ko­li­ko da­na ka­sni­je do­šao je ne­slav­ni pad. Kod rob­ne ku­će, onaj spust za ko­li­ca. Je­dan pre­ko dru­gog. Ko­lje­no, la­kat, uz­dr­žan ja­uk. Sti­snuo si mi ra­me­na, ni­sam mo­gao da upra­vljam! Po­sle ne­ka­ko od­ra­sto­smo. Sle­de­ći su­sret – dva­de­se­to­go­di­šnja­ci. Opi­smo se u ka­fa­ni kod ra­di­ja.
U VOJ­SCI SAM OČVR­SNUO: Šta sa­da ? Ne­što ću ra­di­ti već. A ođe se ni­šta ni­je pro­mi­je­ni­lo? Sve mi je ne­ka­ko isto...
DVA­DE­SET PET GO­DI­NA (po­lo­vi­na, mo­žda): Iz­la­sci, po­ne­ki di­nar na ži­ce (kom­plet – dva­de­set ma­ra­ka).
Pre­bi­jam po­lo­vi­nu. Za dru­gu će­mo vi­dje­ti ...