-Pi­še: dr Ra­do­slav T.STA­NI­ŠIĆ, film­ski i TV re­di­telj

To auto­ma­ti­zo­va­nje po­kre­ta dje­lu­je na Čar­li­ja ubi­stve­no i on se do te mje­re tra­u­ma­ti­zi­ra da ga od­no­se u bol­ni­cu. Na­rav­no, to je nje­gov in­di­vi­du­al­ni pro­test pro­tiv auto­ma­ti­za­ci­je i de­hu­ma­ni­za­ci­je ljud­skog ra­da. On to iz­vo­di pu­tem svo­jih pan­to­mim­skih ge­go­va ko­ji ta­ko po­sta­ju ne sa­mo na­čin za­ba­ve već sred­stvo ko­jim se eks­pli­ci­ra sa­dr­žaj fil­ma. Ča­plin je u jed­nom no­vin­skom in­ter­vjuu iz 1931. iz­ja­vio je: „Ne­za­po­sle­nost je su­štin­sko pi­ta­nje. Ma­ši­ne bi tre­ba­lo da slu­že čo­vje­čan­stvu, a ne bi tre­ba­lo da do­vo­de do tra­ge­di­je i od­u­zi­ma­ju lju­di­ma po­sao”. Ži­vot jed­nog skit­ni­ce, ka­kav je nje­gov Čar­li, ni jed­nog ča­sa ne mo­že da se usa­gla­si sa lo­gi­kom re­al­no­sti. Pri­pa­da nje­noj at­mos­fe­ri ali joj i pro­ti­vr­je­či, pa je svu­da u ne­pri­li­ci iz ko­je se sa­mo re­đa­ju no­vi ne­spo­ra­zu­mi. Zar po iz­la­sku iz bol­ni­ce ni­je dir­lji­vo ono što se s njim do­ga­đa: za ci­ster­nom ko­ja pre­no­si eks­plo­ziv pa­la je cr­ve­na za­sta­vi­ca. On je pri­hva­ta i po­či­nje da tr­či za vo­zi­lom ali se već za sle­de­ćim uglom na­đe na če­lu pro­test­ne rad­nič­ke po­vor­ke.
To je do­vo­ljan iza­zov za po­li­caj­ce da se sa nji­ma su­ro­vo ob­ra­ču­na­va­ju i da se i sam Čar­li na­đe u za­tvo­ru. U nje­mu su vi­dje­li li­de­ra, ma­da je ja­sno da on sa svim ovim ne­ma ni­ka­kve ve­ze. Nje­go­vo je da se ne­pre­kid­no iz­vla­či iz ne­pri­jat­no­sti, no one sa­da vi­še ni­su sa­mo pri­vat­ne – ni lič­no­sti, ka­kav je ovaj lik, ne mo­gu vječ­no da bu­du izo­lo­va­ne od onog što se do­ga­đa na uli­ca­ma, u fa­bri­ka­ma i jav­nim mje­sti­ma, a on mo­že iz­gu­bi­ti sva­ki smi­sao ako u sve­mu to­me ne uče­stvu­je.
Ča­plin zbog to­ga sve ma­nje in­si­sti­ra na spolj­nom ge­gu i sa­mom ko­sti­mu a vi­še na iz­ra­zu i lič­nom od­no­su nje­go­vog Čar­li­ja pre­ma sva­koj si­tu­a­ci­ji u ko­joj se na­đe. Nje­gov iz­raz ni­je sa­mo pan­to­mi­ma već re­ak­ci­ja ko­ja iz­ra­ža­va du­bo­ki unu­tra­šnji do­ži­vljaj sve­ga onog što se zbi­va. Na­ro­či­to je vi­dan iz­raz tog pre­zre­nja pre­ma me­ha­ni­za­ci­ji, otu­đe­nost ko­ja se ogle­da u za­bri­nu­to­sti i ne­po­kor­no­sti i že­lji da se sa­ču­va sop­stve­na pri­ro­da od svih tih de­for­ma­ci­ja i iz­o­pa­če­nja. On se pla­ši po­sle­di­ca ta­kvih od­no­sa i bje­ži kad god mo­že. To mu ni­je te­ško pa se li­ša­va i za­tvo­ra. Upo­re­do sa nje­go­vom sud­bi­nom pra­ti­mo i ono što se do­ga­đa sa mla­dom i li­je­pom dje­voj­kom. Iz­u­ze­tak je što u ovoj bor­bi sa vr­lim no­vim svi­je­tom do­bi­ja dru­štvo – dje­voj­ku (Po­let Go­dar), či­ji je otac na­stra­dao u štraj­ku, osta­la je sa­ma da se bri­ne o svo­jim mla­đim se­stra­ma. Ona ne­ma za­po­sle­nja ni sred­sta­va za ži­vot i pri­si­lje­na je da kra­de hljeb i dru­ge na­mir­ni­ce. Dje­voj­ka se pri­dru­žu­je Čar­li­ju. Oni ni­su ni po­bu­nje­ni­ci ni žr­tve, ka­ko je Ča­plin jed­nom na­pi­sao, već „je­di­na dva ži­va du­ha u svi­je­tu ma­ši­na”. U pri­sta­ni­štu gdje se na­šao Čar­li stvo­ren je me­tež u ko­me dje­voj­ku op­tu­žu­ju za kra­đu hlje­ba. Čar­li bi že­lio da je za­šti­ti, ali uza­lud – po­li­ci­ja je ipak hap­si. To je po­če­tak nje­go­vog sna o mir­nom ži­vo­tu, po­ro­dič­noj sre­ći i sve­mu onom što uza­lud tra­ži iz fil­ma u film i sam Ča­plin.
Da bi bio bli­že vo­lje­noj dje­voj­ci, Čar­li pro­vo­ci­ra in­ci­dent ka­ko bi bio uhap­šen – kad su u pi­ta­nju sno­vi, sa­svim mu je sve­jed­no da li je na slo­bo­di ili u za­tvo­ru. Sva­ka ova epi­zo­da ima od­re­đe­ne svo­je mi­sa­o­ne i emo­ci­o­nal­ne im­pli­ka­ci­je ko­ji­ma po­la­ko sla­že pri­zo­re kroz ko­je će pro­vu­ći svoj hu­ma­ni­zam i od­nos pre­ma vre­me­nu. To je do­ba ve­li­ke ne­si­gur­no­sti, če­stih kri­za i još če­šćih štraj­ko­va i ve­li­ka je sre­ća do­bi­ti po­sao. On, opet, uspi­je­va da se na­đe van za­tvo­ra i da, u ve­li­koj rob­noj ku­ći za­mi­je­ni noć­nog ču­va­ra ko­ji je slo­mio no­gu. To je za nje­ga mo­guć­nost da se pre­pu­sti sno­vi­ma i na­sta­ju za­i­sta ne­za­bo­rav­ni pri­zo­ri u ko­ji­ma ide iz odje­lje­nja u odje­lje­nje, vo­zi se na rol­šu­a­ma, igra dječ­jim igrač­ka­ma ili uvo­di svo­ju dje­voj­ku u luk­su­zno na­mje­šte­nu spa­va­ću so­bu.
(Na­sta­vi­će se)