Sce­no­graf i lut­kar Ki­jev­skog lut­kar­skog po­zo­ri­šta Mi­ko­la Dan­ko do­bio je na­gra­du za kre­a­tiv­ni rad Ko­tor­skog fe­sti­va­la po­zo­ri­šta za dje­cu, za kre­a­ci­ju do­pa­dlji­vih, du­ho­vi­tih, osvje­ža­va­ju­ćih ma­ski u pred­sta­vi „Ka­ko je slon do­bio sur­lu”. Te su ma­ske, po mi­šlje­nju Struč­nog ži­ri­ja, pri­la­go­đe­ne mla­đem dječ­jem uz­ra­stu ko­me je na­mi­je­nje­na iz­ved­ba. U pi­smu ko­je su po­sla­li Fe­sti­va­lu po po­vrat­ku u Ki­jev, čla­no­vi te­a­tar­skog ko­lek­ti­va su po­ru­či­li da ih je vi­jest o na­gra­di ob­ra­do­va­la.
„Za­hva­lju­je­mo or­ga­ni­za­to­ri­ma na go­sto­prim­stvu, pu­bli­ci na pa­žnji i apla­u­zu, Ko­to­ru na lje­po­ti i dje­ci na lju­ba­vi i in­spi­ra­ci­ji. Čast nam je da u ova­ko ja­koj se­lek­ci­ji za­slu­ži­mo na­gra­du Struč­nog ži­ri­ja”, na­pi­sa­li su ki­jev­ski lut­ka­ri. Ova pred­sta­va je u Ukra­ji­ni do­bi­la na­gra­du kao naj­bo­lji spek­takl za dje­cu 2015. go­di­ne i na­gra­du za sce­no­gra­fi­ju.
Dje­ca u Ko­to­ru mo­žda ni­su ra­zu­mje­la je­zik u pred­sta­vi o slon­če­tu, ra­đe­noj po mo­ti­vi­ma ro­ma­na „Mo­gli” Ra­djar­da Ki­plin­ga, ali su od­lič­no re­a­go­va­la na sva­ku mu­zič­ko-ko­re­o­graf­sku sce­nu, pri­mje­ću­je Ol­ga Baj­bak, ko­ja je ru­ko­vo­di­la li­te­rar­no-dra­ma­tur­škim di­je­lom pred­sta­ve, te do­da­je da ni­je bi­lo mo­gu­će da pu­bli­ci pri­u­šte ti­tlo­va­ni pre­vod, zbog to­ga što Ko­tor­ski fe­sti­val ne ko­ri­sti ti­tlo­va­nje, ali su oni ima­li pri­pre­mljen pre­vod na en­gle­skom je­zi­ku. Na­stup na ovom fe­sti­va­lu im pu­no zna­či, jer ukra­jin­ska lut­kar­ska ško­la se od­li­ku­je kva­li­te­ti­ma raz­li­či­tim od za­pad­no-evrop­ske ško­le. Oni ko­ri­ste sve mo­gu­će vr­ste lu­ta­ka, a osim za dje­cu i mla­de, ra­de i za od­ra­sle.
– U svom ra­du tre­nut­no pri­hva­ta­mo mno­go to­ga od za­pad­ne lut­kar­ske ško­le, a i oni do­sta to­ga pre­u­zi­ma­ju od nas. Na pri­mjer, u na­šoj te­a­tar­skoj ško­li oba­ve­zno se iz­u­ča­va­ju svi si­ste­mi lu­ta­ka, sva­ki stu­dent, da bi do­bio di­plo­mu, du­žan je da na­u­či da vo­di ve­li­ku lut­ku, ma­ri­o­ne­tu, ma­le lut­ke raz­li­či­tog ti­pa. Sva­ke go­di­ne iz ško­le iz­la­ze stu­den­ti sa od­re­đe­nim si­ste­mom lu­ta­ka, stu­di­je tra­ju če­ti­ri go­di­ne (be­če­lor si­stem) i još go­di­nu za ma­gi­stra­tu­ru, ka­že re­di­telj pred­sta­ve Mi­ha­i­lo Uric­ki, pro­fe­sor na po­me­nu­tom fa­kul­te­tu. On je la­ni u Polj­skoj do­bio na­gra­du kao naj­bo­lji re­ži­ser za lut­kar­sku pred­sta­vu za od­ra­sle „Oskar”. Uric­ki is­ti­če da je lut­kar­ski te­a­tar pr­vi te­a­tar u ko­ji ma­li gle­da­o­ci do­la­ze, te da ima ve­li­ku ulo­gu u nje­go­vom vas­pi­ta­nju i od­ra­sta­nju.
- Ako za­vo­li te­a­tar lu­ta­ka, on će po­tom oti­ći i u dram­ski te­a­tar, oti­ći će u ope­ru i on će vo­lje­ti po­zo­ri­šte. Mo­žda će stre­mi­ti umjet­no­sti i pro­u­ča­va­ti je, ba­vi­ti se njo­me, to mno­go zna­či, ka­zao je Uric­ki za Dan. Is­ti­če da se nje­go­vom ko­lek­ti­vu do­pao spek­takl ita­li­jan­skih ko­le­ga „Dnev­nik ru­žnog pa­če­ta”, a ima­li su pri­li­ku da na Ljet­njoj sce­ni po­gle­da­ju i pred­sta­vu „Dje­ca ka­pi­tal” Pe­tra Pe­ja­ko­vi­ća. Po­zna­to mu je da su vr­lo do­bar re­di­telj Ibra­hi­mov, ru­ski umjet­nik ko­ji ži­vi u Pra­gu i umjet­ni­ca Ljud­mi­la Kon­stan­ti­no­va, ko­ja ži­vi u Min­he­nu, u Pod­go­ri­ci po­sta­vi­li ko­mad „Pri­ča o ri­ba­ru i ri­bi­ci”, pre­ma pri­či A. S. Pu­ški­na. Na na­še pi­ta­nje da li bi pri­hva­ti­li stu­den­te uz Cr­ne Go­re, s ob­zi­rom da kod nas ta­kve stu­di­je ne po­sto­je, Uric­ki ka­že da je to mo­gu­će u sa­rad­nji sa Na­ci­o­nal­nim uni­ver­zi­te­tom Te­a­tra, fil­ma i te­le­vi­zi­je u Ki­je­vu, gdje po­sto­ji ka­te­dra za lut­kar­stvo. U Ukra­ji­ni ima ne­ko­li­ko fe­sti­va­la lut­kar­skih po­zo­ri­šta, ne­dav­no je za­vr­šen onaj u Lvo­vu, a u je­sen će bi­ti fe­sti­va­li u Har­ko­vu, Užgo­ra­du i Ki­je­vu,pa je i to pri­li­ka da se pred­sta­ve iz Cr­ne Go­re igra­ju u Ukra­ji­ni.
Po­lo­žaj lut­ka­ra u Ukra­ji­ni, ka­že Uric­ki je na „do­volj­no vi­so­kom ni­vou, ali da oni ho­će još vi­še i još bo­lje, jer „ni­ka­da ni­su za­do­volj­ni”. Ukra­ji­na ima mno­go lut­kar­skih po­zo­ri­šta ko­ja ra­de pred­sta­ve za mla­de i za od­ra­sle i sva­ko od njih se na svoj na­čin bo­ri da pri­vu­če pa­žnju gle­da­la­ca.
M.D.Po­po­vić


Po­ro­di­ca lut­ka­ra

– Lut­ka­ri ni­su „nor­mal­ni lju­di” u po­zi­tiv­nom smi­slu, oni su en­tu­zi­ja­sti, to je po­seb­na po­ro­di­ca u te­a­tru, a to je od­u­vi­jek bi­lo ta­ko. Ka­da odeš u ne­ki stra­ni grad i ni­ko­ga ne znaš, ali od­la­ziš u te­tar lu­ta­ka i ka­žeš: „Ja sam lut­kar”, uvi­jek će sve bi­ti OK, jer mi smo po­ro­di­ca, do­bro po­zna­je­mo je­dan dru­go­ga, po­dr­ža­va­mo se, da­je­mo pred­sta­ve u ra­znim gra­do­vi­ma, po­sto­ji umjet­nič­ka raz­mje­na me­đu na­ma,ka­že Uric­ki.