-Pi­še: dr Ra­do­slav T. STA­NI­ŠIĆ film­ski i TV re­di­telj

Od stva­ri ko­je mu ne pri­pa­da­ju i ko­je mu ni­ka­da ne­će pri­pa­da­ti Ča­plin stva­ra bol­nu baj­ku sa pu­no nje­žno­sti ali i gor­či­ne, ko­ju pre­ki­da­ju pro­val­ni­ci. Me­đu nji­ma je i je­dan ko­ga je Čar­li upo­znao u za­tvo­ru i na­sta­je za­jed­nič­ko sla­vlje ko­je se, na­rav­no, za­vr­ša­va po­ra­zno za nje­ga, jer ga uju­tro iz­ba­cu­ju s po­sla.
U ovom fil­mu se mno­gi ka­dro­vi i sce­ne pam­te svo­jom upe­ča­tlji­vo­šću. Ta­kva je i ona ču­de­sna sce­na u ko­joj do­bi­ja krat­ko­tra­jan po­sao na po­prav­ci jed­ne ma­ši­ne. Na­sta­je pra­va sin­fo­ni­ja po­kre­ta i nje­go­ve bor­be sa ve­li­kim i ma­lim šra­fo­vi­ma dok ga na kra­ju sa­ma ma­ši­na ne pro­gu­ta i ne iz­ba­ci iz svo­je utro­be kao pro­iz­vod. Aso­ci­ja­ci­ja na to da smo i sa­mi u ta­kvom svi­je­tu ro­ba vi­še je ne­go oči­gled­na. Ča­plin se uža­sa­va i svo­jom igrom i to ve­o­ma rje­či­to po­ka­zu­je.
Ovo je jed­na od naj­ljep­ših sce­na fil­ma. Nje­go­va dje­voj­ka je u me­đu­vre­me­nu ipak uspje­la da se do­ko­pa ne­kog po­sla. Po­sta­la je igra­či­ca u ma­lom ba­ru i svo­jim šar­mom uspi­je­va da obez­bi­je­di i Čar­li­ju po­sao ko­no­ba­ra. Ni­je­dan glu­mac u isto­ri­ji fil­ma ni­je umio ta­ko br­zo i ma­što­vi­to da upi­ja uti­ske iz jed­ne si­tu­a­ci­je i da na nju re­a­gu­je svo­jom in­tu­i­ci­jom kao Čar­li Ča­plin! Tu ne­ma ni vre­me­na ni mje­sta za psi­ho­lo­gi­ju jer su nje­go­ve re­ak­ci­je ogra­ni­če­ne ne sa­mo tre­nut­kom već i pro­sto­rom u ko­me se zbi­va rad­nja. Sve to na nje­ga dje­lu­je kao pod­sti­caj i svo­jom ču­de­snom sna­gom ar­ti­ku­li­še kroz stva­ra­nje od­re­đe­nih osje­ća­nja i re­ak­ci­ja ko­je iz­gle­da­ju kao bra­vu­ro­zni i na­dah­nu­ti ge­go­vi. Pro­vu­ći se kroz sa­lu ko­jom se gu­ra­ju ple­sa­či pra­va je vje­šti­na. On je stal­no na ivi­ci ne­mo­gu­ćeg i ne­pre­kid­no se bo­ri da ono što je već iz­gu­blje­no i po­sta­lo ne­stvar­no ili sa­svim be­smi­sle­no, vra­ti i pre­tvo­ri u svo­ju ko­rist. Sva­ki po­kret je iz­van­red­no pro­stu­di­ran i go­to­vo sim­fo­nij­ski or­ke­stri­ran, či­ni se da is­ka­zu­je sve a, u stva­ri, ni­šta – jer se smi­jeh po­ten­ci­ra do mak­si­mu­ma. Sve je tu smi­je­šno kao i nje­go­vo pri­sta­ja­nje da ko­nač­no ot­pje­va ne­što u ovom pro­gra­mu. On iz­mi­šlja ri­je­či, iz­gle­da da im je po­mi­je­šao zna­če­nje, raz­li­ku­ju se sa­mo po me­lo­di­ji ili za­vr­še­ci­ma, ali je to ipak je­zik ko­jim on su­per­i­o­no vla­da i ko­ji u se­bi sa­dr­ži do­sta sa­ti­re. Kom­po­zi­ci­ja „Ti­ti­na” po­sta­la je ve­o­ma po­pu­lar­na – po­go­to­vo što se njo­me Ča­plin ko­nač­no opro­stio od svi­je­ta ti­ši­ne i ušao, u pot­pu­no­sti, u eru zvuč­nog film, a ko­jim po­tvr­đu­je svo­je neo­bič­ne spo­sob­no­sti i kva­li­te­te sa­mog iz­ra­za. Po­sli­je svih tih pe­ri­pe­ti­ja Ča­plin se opre­dje­lju­je za svo­je po­zna­to ra­zr­je­še­nje. Nje­gov rad­nik Tramp je sa vo­lje­nom dje­voj­kom na ras­kr­šću pu­te­va ko­ji ga vo­de u ne­iz­vje­snost ali ga to ne či­ni ni­ma­lo ne­spo­koj­nim; on ide svo­jim kla­sič­nim ho­dom, sa še­ši­rom na gla­vi, sav za­do­vo­ljan kao da se pred njim sa­svim si­gur­no na­la­zi i nji­ho­va sre­ća. U po­čet­ku film je bio fi­nan­sij­ski ne­is­pla­tiv, me­đu­tim, na kra­ju je za­ra­dio mi­lon i po USA do­la­ra. Upam­ćen je kao Ča­pli­no­va ko­me­di­ja ko­ja naj­bo­lje ka­ri­ki­ra so­ci­jal­ne te­me. Bio je čak i op­tu­žen za ko­mu­ni­stič­ku pro­pa­gan­du. On­da­šnja na­ci­stič­ka Nje­mač­ka je za­bra­ni­la pri­ka­zi­va­nje fil­ma, a Austri­ja je cen­zu­ri­sa­la sce­nu ka­da je Ča­plin na­šao cr­ve­nu za­sta­vi­cu na uli­ci. Film „Mo­der­na vre­me­na” gle­da u bu­duć­nost ali ne sa en­tu­zi­ja­zmom i raz­ra­đu­je mno­go ši­re te­me kao što su: ne­hu­ma­ni efe­kat mno­gih aspe­ka­ta mo­der­no­sti, uklju­ču­ju­ći in­du­stri­ja­li­za­ci­ju, bi­ro­kra­ti­ju, ur­ba­ni­za­ci­ju i za­ko­no­dav­stvo. Ve­o­ma uoč­lji­va te­ma u ovom fil­mu je i fe­no­men ne­za­po­sle­no­sti.
U „Mo­de­mim vre­me­ni­ma” mo­žda ne­ma to­li­ko sen­ti­men­tal­no­sti i po­e­ti­za­ci­ja kao u „Svje­tlo­sti­ma ve­le­gra­da” ili „Po­tje­ri za zla­tom”, ali je za­to ovo sva­ka­ko cje­lo­vi­ti­ji, du­blji, slo­že­ni­ji i mi­sa­o­ni­ji film.(Na­sta­vi­će se)