-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Sli­čan stav ru­ski po­li­ti­ča­ri za­u­ze­li su u je­sen 1886, ka­da su u Cr­noj Go­ri okon­ča­ne pri­pre­me za uba­ci­va­nje na­o­ru­ža­nih če­ta u Sr­bi­ju. Na vi­jest o tim pri­pre­ma­ma, iz Pe­tro­gra­da je iz­ri­či­to zah­ti­je­va­no da knjaz Ni­ko­la ob­u­sta­vi pla­ni­ra­ni upad cr­no­gor­skih od­re­da. Za­bra­na na ak­tiv­no­sti upe­re­ne pro­tiv vla­da­vi­ne kra­lja Mi­la­na, bi­la je mo­ti­vi­sa­na ne­sre­đe­nim pri­li­ka­ma u su­sjed­noj Bu­gar­skoj. Pre­ma ri­je­či­ma ru­skih zva­nič­ni­ka, tre­ba­lo je pri­če­ka­ti ras­plet „bu­gar­ske kri­ze”, po­sli­je če­ga bi se raz­mi­šlja­lo o si­tu­a­ci­ji u Sr­bi­ji. Iz­ni­je­ti po­da­ci svje­do­če o du­bo­koj is­pre­pli­je­ta­no­sti in­te­re­sa Pe­tro­gra­da na za­pad­nom i is­toč­nom di­je­lu Bal­kan­skog po­lu­o­str­va. Oni, ta­ko­đe, ob­ja­šnja­va­ju me­ha­ni­zme dje­lo­va­nja ru­ske po­li­ti­ke na ovim pro­sto­ri­ma. Jed­no od osnov­nih pra­vi­la po­li­ti­ke Pe­tro­gra­da po­sled­njih de­ce­ni­ja 19. vi­je­ka bi­la je sprem­nost da po­pu­šta na za­pa­du Bal­ka­na, ka­ko bi na is­to­ku po­sti­gao krup­ni­je uspje­he.
Na­su­prot sra­ču­na­toj pa­siv­no­sti pre­ma Sr­bi­ji, sta­ja­la je mno­go ži­vlja po­li­ti­ka Pe­tro­gra­da pre­ma su­sjed­noj Kne­že­vi­ni. Ru­ska di­plo­ma­ti­ja je kra­jem 1885. i po­čet­kom 1886. go­di­ne vi­še pu­ta po­no­vi­la, da će moć­na za­šti­ta ru­skog ca­ra Bu­gar­skoj bi­ti us­kra­će­na sve dok na nje­nom pre­sto­lu sje­di lič­nost ko­ja se pre­ma Ru­si­ji po­ni­je­la ta­ko ne­za­hval­no. Na­i­me, car Alek­san­dar III knez Ba­ten­ber­gu ni­ka­da ni­je opro­stio to što je uje­di­nje­nje Bu­gar­ske iz­ve­de­no bez sa­gla­sno­sti zva­nič­nog Pe­tro­gra­da. Ne­po­sred­no pred srp­ski na­pad, u je­sen 1885, usli­je­di­lo je de­mon­stra­tiv­no po­vla­če­nje ru­skih ofi­ci­ra iz ko­mand­nog sa­sta­va bu­gar­ske voj­ske. Ti­me je pre­sje­če­na jed­na od naj­čvr­šćih spo­na ko­ja je mla­du Kne­že­vi­nu ve­zi­va­la za Ru­si­ju. Od tog tre­nut­ka po­li­tič­ki kru­go­vi u Pe­tro­gra­du sve če­šće su is­ti­ca­li da će ono­me ko Bu­gar­sku oslo­bo­di naj­ve­ćeg ru­skog pro­tiv­ni­ka bi­ti ve­o­ma za­hval­ni.
Bi­lo bi za­i­sta na­iv­no oče­ki­va­ti da će Ru­si­ja ko­ju je stva­ra­nje bu­gar­ske dr­ža­ve ko­šta­lo de­se­ti­ne hi­lja­da ljud­skih ži­vo­ta i mi­li­o­ne zlat­nih ru­ba­lja, mir­no po­sma­tra­ti ka­ko Kne­že­vi­na po­ste­pe­no pre­la­zi u pro­tiv­nič­ki ta­bor. Oču­va­nje po­li­tič­ke kon­tro­le nad Bu­gar­skom bio je neo­p­ho­dan pred­u­slov za ostva­re­nje da­ljih pla­no­va Pe­tro­gra­da ve­za­nih za Ca­ri­grad i is­toč­no pi­ta­nje uop­šte. Po­sma­tra­no s tog sta­no­vi­šta, uje­di­nje­nje Bu­gar­ske i Is­toč­ne Ru­me­li­je, kao i po­bje­da u ra­tu nad Sr­bi­jom sa­mo su ubr­za­li pad bu­gar­skog kne­za. Kra­jem 1885, na tvrd­nje da je po­bje­da nad Sr­bi­ma to­li­ko oja­ča­la po­zi­ci­je bu­gar­skog kne­za da će on kroz dvi­je go­di­ne mo­žda po­sta­ti kralj, car Alek­san­dar III od­go­va­rao je da se nje­mu, ipak, či­ni ka­ko Ba­ten­berg ne­će vla­da­ti ni šest mje­se­ci. Po­čet­kom 1886. go­di­ne ru­ski sa­mo­dr­žac već je te­ško skri­vao svo­ju raz­o­ča­ra­nost u vla­da­re Sr­bi­je i Bu­gar­ske. Raz­go­vor sa srp­skim po­sla­ni­kom u Pe­tro­gra­du okon­čao je uz­vi­kom: „O! Ne!... Ta­kvi lju­di kao što je kralj Mi­lan i knez Alek­san­dar, ne­po­pra­vlji­vi su!”
Pe­tro­grad je, sa­svim iz­vje­sno, imao na­či­na da vla­da­re slo­ven­skih dr­ža­va dr­ži u od­re­đe­noj vr­sti za­vi­sno­sti. Od njih se oče­ki­va­la, ako ne pot­pu­na po­kor­nost, bar iz­vje­stan ste­pen ra­zu­mi­je­va­nja za prin­ci­pe ru­ske bal­kan­ske po­li­ti­ke. O to­me go­vo­ri i po­mir­lji­vo po­na­ša­nje kra­lja Mi­la­na po­čet­kom 1886. go­di­ne. Oslo­ba­đa­nje ra­di­ka­la utam­ni­če­nih po­sli­je Ti­moč­ke bu­ne, po­ku­šaj s ra­di­kal­sko-na­pred­njač­kom fu­zi­jom i kra­lje­va pri­snost s ru­skim po­sla­ni­kom u Be­o­gra­du svje­do­če da je Mi­lan Obre­no­vić osje­tio da se obruč oko nje­ga ste­že. Su­prot­no to­me, knez Ba­ten­berg spre­mao se da upra­vo po­sli­je Sliv­ni­ce une­se od­re­đe­ne pro­mje­ne u smjer bu­gar­ske spolj­ne po­li­ti­ke. Po­ku­šaj skla­pa­nja voj­nog sa­ve­za s Por­tom i nje­go­vo dr­ža­nje to­kom pre­go­vo­ra o sta­tu­su Is­toč­ne Ru­me­li­je, po­čet­kom 1886, iza­zva­li su otvo­re­no ne­za­do­volj­stvo u Pe­tro­gra­du. Sa­va Gru­jić pi­sao je da su taj po­tez bu­gar­skog kne­za u Ru­si­ji sma­tra­li rav­nim iz­da­ji.
Ta­ko je pr­va po­lo­vi­na 1886. go­di­ne obi­lje­že­na na­go­vje­šta­ji­ma la­ga­nog okre­ta­nja Bu­gar­ske za­pa­du i sve hlad­ni­jim od­no­si­ma Pe­tro­gra­da i Alek­san­dra Ba­ten­ber­ga. Osim sre­đi­va­nja od­no­sa s Por­tom, po­čet­kom 1886. u So­fi­ji su raz­mi­šlja­li o us­po­sta­vlja­nju sr­dač­ni­jih od­no­sa i s Bu­ku­re­štom. Evrop­skim di­plo­mat­skim kru­go­vi­ma kru­ži­le su gla­si­ne da je pri­li­kom po­sje­te ru­mun­skom kra­lju Ka­ro­lu, ju­la 1886, knez Ba­ten­berg otvo­rio i pi­ta­nje bal­kan­ske kon­fe­de­ra­ci­je. Iako su iz So­fi­je ubr­zo de­man­to­va­li ta­kve vi­je­sti, u Pe­tro­gra­du su bi­li vr­lo ne­pri­jat­no iz­ne­na­đe­ni ta­ko ak­tiv­nom spolj­nom po­li­ti­kom mla­dog bu­gar­skog mo­nar­ha.
Po­sma­tra­no upo­re­do, do­ga­đa­ji u Sr­bi­ji i Bu­gar­skoj uka­zu­ju na ši­ro­ko ras­pro­str­tu mre­žu ru­ske bal­kan­ske po­li­ti­ke. Slo­že­na ope­ra­ci­ja sla­blje­nja po­zi­ci­ja kra­lja Mi­la­na i hra­bre­nja sna­ga ko­je su bi­le sprem­ne da obo­re bu­gar­skog kne­za upra­vlja­na je bi­la iz istog cen­tra i po je­din­stve­nom pla­nu. Pri­ti­sci Pe­tro­gra­da vr­še­ni su na kra­lja Mi­la­na i kne­za Ba­ten­ber­ga isto­vre­me­no, ali su nji­hov kva­li­tet i kraj­nji cilj bi­li bit­no dru­ga­či­ji. Osnov­na raz­li­ka bi­la je u to­me što me­ta Pe­tro­gra­da ni­je bio Mi­lan Obre­no­vić u Sr­bi­ji, već Alek­san­dar Ba­ten­berg u Bu­gar­skoj.
(Na­sta­vi­će se)