- Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić

Mu­zi­ka Pink Floj­da bi­la je dru­ga­či­ja muzika od svih ta­da­šnjih rok gru­pa. No­va, je­din­stve­na. Čla­no­vi gru­pe bi­li su mno­go is­pred svog vre­me­na ka­da su po­če­li da svi­ra­ju.
Bi­la je to elek­tron­ska mu­zi­ka, avan­gard­na, ali ni­je bi­la za ples, kao kod kla­sič­nog po­pa. Ka­da bi po­če­li da svi­ra­ju, svi bi sta­li i gle­da­li u Si­da, ko­ji, pak, kra­jem še­zde­se­tih, ni­je funk­ci­o­ni­sao baš naj­bo­lje kao mu­zi­čar.
De­ša­va­le su se ne­ke čud­ne stva­ri... Do­la­zio je na svir­ke, ali ni­je htio da svi­ra. Osta­li čla­no­vi ben­da su mi­sli­li da ih sa­bo­ti­ra. Ro­džer Vo­ters je pre­u­zeo bend i za­jed­no sa Dej­vi­dom Gil­mo­rom po­sta­li su ba­za Pink Floj­da. Ali Ro­džer je bio ma­lo na­gao i na­po­ran što je bio po­če­tak ego ra­ta. Su­ko­bio se sa osta­li­ma što je do­ve­lo do ve­li­kog kre­a­tiv­nog su­ko­ba me­đu nji­ma, a iz ko­jeg je na­sta­la nji­ho­va naj­bo­lja mu­zi­ka.
Pink Flojd je bi­la jed­na od ri­jet­kih gru­ša še­zde­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka, ko­ja je eks­pe­ri­men­ti­sa­la sa osvje­tlje­njem i zvu­kom u eri psi­ho­de­li­je. Svi su hr­li­li da ih slu­ša­ju. Oni su uve­li re­vo­lu­ci­ju u mu­zi­ku, pro­mi­je­ni­li je.
Pu­bli­ka je bi­la odu­še­vlje­na. Bi­lo je ne­vje­ro­vat­no. U sr­cu tog uspje­ha bio je ha­ri­zma­tič­ni pje­vač Sid Ba­ret. Sid je bio ge­ni­je. Ni­je bi­lo mno­go ta­kvih mu­zi­ča­ra sre­di­nom še­zde­se­tih. Lju­di ko­ji su se ta­da dru­ži­li sa Si­dom pam­te ga kao ta­len­to­va­nog, zgod­nog i ve­o­ma zre­log mom­ka.
Mno­ge dje­voj­ke su ga vo­lje­le za­to što je bio li­jep. Ali, za ne­ko­li­ko go­di­na, Pink Flojd je mo­rao da dig­ne ru­ke od Ba­re­ta.
Nji­hov glav­ni, taj pre­li­je­pi mla­di bog, po­lu­dio je od dro­ge. Mno­gi ka­žu da se žr­tvo­vao za mla­đu ge­ne­ra­ci­ju i bio sa­vr­še­no žr­tve­no ja­re. Po­stao je mr­tav čo­vjek ko­ji ži­vi. Bio je živ, ali mr­tav. On je bio sa­vr­še­ni he­roj.
Iako ih je gu­bi­tak Si­da Ba­re­ta us­po­rio, Pink Flojd je kom­pen­zo­vao sve sre­di­nom se­dam­de­se­tih go­di­na. Nji­hov al­bum iz 1973. go­di­ne, „The Dark Si­de of the Moon” je naj­pro­da­va­ni­ji al­bum u isto­ri­ji ro­ka.
Na­kon ovog uspje­ha, gru­pa je sni­mi­la no­vi al­bum po­sve­ćen Si­du Ba­re­tu, ko­jeg ni­ko ni­je vi­dio go­di­na­ma.
Ka­da je bend sni­mao al­bum „Wish You Were„ u Abi Ro­ud stu­di­ju, Sid Ba­ret se po­ja­vio, ali ni­ko ga ni­je pre­po­znao. Pro­šlo je se­dam go­di­na bez ika­kvog kon­tak­ta. Ka­da se po­ja­vio u stu­di­ju, bi­lo je ve­o­ma dir­lji­vo. Sid je bio ve­se­ljak. Ve­o­ma po­zi­tiv­na i ko­mu­ni­ka­tiv­na oso­ba, ali ka­da je na­pu­nio 20 go­di­na pre­stao je da ko­mu­ni­ci­ra.
Ka­da je do­šao u stu­dio, iz­gle­dao je pot­pu­no dru­ga­či­je. Ugo­jio se, i bio ob­u­čen kon­ven­ci­jal­no. Ko­šu­lja krat­kih ru­ka­va, ši­ro­ke pan­ta­lo­ne, i uop­šte ni­je li­čio na Si­da Ba­re­ta iz Pink Floj­da. Ro­džer Vo­ters ka­že da du­go ni­je znao ko je taj čo­vjek. Ni­ko ni­je znao.
Nik Mej­son ga je pre­po­znao po oči­ma. To je po­sled­nji put da su čla­no­vi gru­pe Pink Flojd vi­dje­li svog ne­ka­da­šnjeg čla­na i pri­ja­te­lja.
Ali, pri­ča o Pink Floj­du po­če­la je dva­de­set go­di­na ra­ni­je, pe­de­se­tih go­di­na u Kem­bri­džu, sa tri dru­ga iz kom­ši­lu­ka. Sid Ba­ret, Ro­džer Vo­ters i Dej­vid Gil­mor. Kem­bridž je bio ve­li­ki uni­ver­zi­tet­ski grad. I pre­li­jep. Otac Dej­vi­da Gil­mo­ra bio je aka­de­mik, kao i otac Si­da Ba­re­ta.
Maj­ka Ro­dže­ra Vo­ter­sa bi­la je uči­te­lji­ca. Uglav­nom, to je bi­lo kre­a­tiv­no okru­že­nje. Ali dje­tinj­stvo sve tro­ji­ce obi­lje­že­no je od­su­stvom nji­ho­vih oče­va.
Otac Si­da Ba­re­ta je umro ka­da je bio di­je­te. Ži­vio je sa maj­kom. I Ro­dže­ra Vo­ter­sa je od­ga­ji­la maj­ka. Nje­gov otac je bio voj­nik u Dru­gom svjet­skom ra­tu. Umro je pri­je ne­go što se Ro­džer ro­dio.
Ro­di­te­lji Dej­vi­da Gil­mo­ra su oti­šli u Nju­jork ka­da je bio mlad. Do­sta vre­me­na je pro­veo po in­ter­na­ti­ma.
Sva tro­ji­ca su se sa­sta­ja­la u umjet­nič­kom klu­bu su­bo­tom uju­tru. Sid je bio po­zna­ta lič­nost, ve­o­ma upe­ča­tljiv lik. Bio je za­ba­van i luc­kast, ali ta­len­to­van umjet­nik ko­ji ni­je pod­no­sio auto­ri­tet. Bio je sim­pa­ti­čan i za­ba­van. Otva­rao bi se sa­mo ono­me ko­me vje­ru­je.
Po­sta­li su bli­ski još kao ti­nej­dže­ri. Pri­ča­li su o ma­ri­hu­a­ni i ha­ši­šu, ali ni­je­su pro­ba­li. Za raz­li­klu od Si­da, Dej­vid i Ro­džer su bi­li ve­o­ma re­zer­vi­sa­ni. Dej­vid je bio svje­stan svog iz­gle­da, ali bio je sti­dljiv. Još od ma­le­na je imao gi­ta­ru. Stal­no je vje­žbao. Ro­džer je bio in­te­lek­tu­a­lan tip. Vo­lio je da slu­ša se­be kad pri­ča.
Upr­kos ča­ri­ma Kem­bri­dža, Lon­don je po­čet­kom še­zde­se­tih bio Me­ka za umjet­ni­ke, pje­sni­ke i mu­zi­ča­re. Ro­džer Vo­ters i Sid Ba­ret ni­je­su mo­gli da mu odo­le. Od­la­ze u Lon­don sre­di­nom še­zde­se­tih go­di­na. Ro­džer upi­su­je ar­hi­tek­tu­ru, a Sid Umjet­nič­ku ško­lu Kam­ber­vel.(Na­sta­vi­će se)