Pi­še:
Ve­se­lin La­za­re­vić

I Sid i Ro­džer su ubr­zo shva­ti­li da je Lon­don naj­bo­lje mje­sto za ži­vot. To su bi­la uz­bu­dlji­va vre­me­na. Bitlsi, Sto­un­si... Lon­don je po­stao mo­de­ran grad u ko­jem je vla­da­la at­mos­fe­ra pro­tiv esta­bli­šmen­ta, slo­bod­na lju­bav, no­ve ide­je.
Svi ti mla­di lju­di ko­ji su ko­nač­no ima­li ma­lo svog nov­ca po­če­li su da stva­ra­ju u obla­sti mu­zi­ke, po­zo­ri­šta, fil­ma, knji­žev­no­sti... Bi­lo je za­i­sta uz­bu­dlji­vo.
U ova­kvoj plod­noj kli­mi, Ro­džer se upo­znao sa stu­den­ti­ma Ri­kom Raj­tom i Ni­kom Mej­so­nom. Od­lu­či­li su da ofor­me rok-bend. Ro­džer se pr­vo upo­znao sa Mej­so­nom na Po­li­teh­nič­koj ško­li, u uli­ci Ri­džent, gdje je Mej­son upi­sao kurs iz ar­hi­tek­tu­re.
Upo­zna­li su još tro­ji­cu, a Ri­či Rajt je do­šao ka­sni­je. On je bio iz Lon­do­na. Uzi­mao je pri­vat­ne ča­so­ve na jed­nom mu­zič­kom ko­le­džu.
Sid se usko­ro pri­dru­žio i smi­slio ime gru­pe ko­je je osta­lo do da­nas, Pink Flojd, po dva bluz mu­zi­ča­ra, Pin­ku An­der­so­nu i Floj­du Kan­se­lu. Sid je pi­sao i pje­sme. Bio je vo­kal i za­du­žen za od­nos sa jav­no­šću, od­no­sno me­di­ji­ma.
Ro­džers se naj­vi­še ba­vio or­ga­ni­za­ci­jom. Rik je naj­vi­še ra­dio na mu­zi­ci. Nik je sve to dr­žao pod kon­tro­lom. Kad su po­če­li da svi­ra­ju, uglav­nom su to bi­le ob­ra­de tu­đih pje­sa­ma.
Ubr­zo je Sid po­čeo da pi­še svo­je pje­sme i pje­vao je sa ja­kim ak­cen­tom, ve­o­ma obra­zo­va­nim je­zi­kom, što je ta­da bi­lo neo­bič­no.
Ta mu­zi­ka je bi­la ve­o­ma šar­mant­na. Ni­su ima­li od­re­đen plan ra­da. Umje­sto pje­sme od tri mi­nu­ta, on bi je svi­rao 20 mi­nu­ta. To je bi­la ne­vje­ro­vat­no ve­li­ka im­pro­vi­za­ci­ja.
Mno­gi lju­di opi­su­ju tu mu­zi­ku kao psi­ho­de­lič­nu.
Lon­don je bio sa­vr­še­no mje­sto na ko­jem se raz­vi­ja­la nji­ho­va eks­pe­ri­men­tal­na mu­zi­ka. Usko­ro su na­šli svoj dom u an­der­gra­und klu­bo­vi­ma u gra­du. Oni su bi­li cen­tral­na fi­gu­ra u po­kre­tu ko­ji se zvao Lon­don an­der­gra­und, ili Spon­ta­ni an­der­gra­und.
To je bi­lo ve­o­ma pre­ten­ci­o­zno, ali ima­lo je ve­ze sa mul­ti­me­di­jal­nim pri­stu­pom. Floj­dov di­vlji san­zi­bi­li­tet pri­vu­kao je pa­žnju an­der­gra­und iko­ne, Pi­te­ra Dže­ne­ra, jed­nog od osni­va­ča lon­don­ske slo­bod­ne ško­le.
Kod Pink Floj­da ga je pri­vu­klo to što ni­je mo­gao da na­pra­vi raz­li­ku iz­me­đu gi­ta­re i kla­vi­ja­tu­ra. Rik i Sid su se igra­li sa eho ma­ši­na­ma. Svi­ra­li su za­jed­no.
Pi­ter Dže­ner i nje­gov part­ner En­dru King po­nu­di­li su ben­du da pot­pi­šu ugo­vor sa nji­ho­vom iz­da­vač­kom ku­ćom. Po­što im to ni­je uspje­lo, po­če­li su da ra­de kao me­na­dže­ri ben­da. U ru­ka­ma Dže­ne­ra i Kin­ga, Pink Flojd je po­stao bend an­der­gra­und po­kre­ta. Svi­ra­li su u an­der­gra­und klu­bu UFO, gdje su do­la­zi­li umjet­ni­ci za­in­te­re­so­va­ni za eks­pe­ri­men­te.
Tu se či­ta­la po­e­zi­ja, iz­vo­di­le su se per­for­man­se. UFO je imao i re­pu­ta­ci­ju mje­sta gdje se ko­ri­ste dro­ge. Ta­da se ko­ri­sti­la no­va ri­ječ, psi­ho­de­li­ja.
„Za­što sve mo­ra da bu­de ta­ko uža­sno gla­sno? Ne mo­ra da bu­de, ali mi ta­ko vo­li­mo. Ne­ke od tih pje­sa­ma su ve­o­ma ti­he. Ja lič­no vo­lim ti­hu mu­zi­ku ko­li­ko i gla­snu. Ali mi svi­ra­mo po ve­li­kim sa­la­ma u ko­ji­ma je ja­či­na zvu­ka neo­p­hod­na,“ iz­ja­vi­će Sid u jed­nom od in­ter­vjua.
Flojd je is­ka­zi­vao svoj psi­ho­de­lič­ni sen­zi­bi­li­tet u svo­jim po­zo­ri­šnim per­for­man­sa­ma ko­je su sje­di­nja­va­le mu­zič­ke im­pro­vi­za­ci­je i ve­o­ma na­pred­nu igru svje­tlo­sti (svje­tlo­snih efe­ka­ta).
To je bi­lo ne­što što do ta­da ni­je vi­đe­no. Stro­bo­skop­sko svje­tlo, dro­ga.
Smi­sli­li su na­čin ka­ko da ra­de kla­sič­na psi­ho­de­lič­na svje­tla ta­ko što su sta­vlja­li ulje ko­je je pra­vi­lo efe­kat ba­lon­či­ća. Ma­lo far­be u slajd.
Čim bi Floj­do­vi po­če­li da svi­ra­ju, svi bi sta­li i gle­da­li u Si­da. Čak je i Pol Me­kart­ni do­la­zio u UFO da ih vi­di i slu­ša, pom­no pra­te­ći šta svi­ra­ju. I Pit Ta­u­send (HU gru­pa) je bio bli­zu bi­ne.
Po­što je in­te­re­so­va­nje za Pink Flojd ra­slo, EMI im je dao ugo­vor u mar­tu 1967. go­di­ne. Sni­mi­li su ne­ko­li­ko sin­glo­va, uklju­ču­ju­ći „Ar­nold Layne“ i „See Emi­lu Play“.
To su bi­li sim­pa­tič­ni psi­ho­de­lič­ni ko­ma­di. Zvu­ča­li su dru­ga­či­je. Ri­je­či pje­sa­ma su bi­le dje­ti­nja­ste. To ih je odvo­ji­lo od dru­gih ben­do­va.
Pje­sma „ Ar­nold Layne“ ušla je u pr­vih dva­de­set, a „See Emi­lu Play“ bi­la je na še­stom mje­stu „Top of the Charts“
Bend je po­stao ve­o­ma po­pu­la­ran 1967. go­di­ne. Pink Flojd je iz­dao svoj pr­vi al­bum „Pi­per at the Ga­tes of Dawn“, u ne­vem­bru te iste go­di­ne. To je je­dan od pr­vih psi­ho­de­lič­nih rok al­bu­ma. To je bi­la Si­do­va vi­zi­ja ko­ja je pre­ne­se­na na vi­nil.
(Na­sta­vi­će se)