-Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić

Si­do­va vi­zi­ja bi­la je psi­ho­de­lič­ni rok ko­ji je pri­pre­mio sce­nu za sve što je usli­je­di­lo. Po­sta­li su ap­so­lut­no naj­po­pu­lar­ni­ji bend.
Dok je Pink Flojd uži­vao u ra­stu­ćoj po­pu­lar­no­sti, nji­hov glav­ni pje­vač Sid Ba­ret shva­tio je da je ci­je­na sla­ve vi­so­ka. Sre­di­nom še­zde­se­tih, čla­no­vi Pink Floj­da, pje­vač Sid Ba­ret, ba­si­sta Ro­džer Vo­te­rs, bub­njar Nik Mej­son i kla­vi­ja­tu­ri­sta Rik Rajt iz­ne­na­di­li su lon­don­ski an­der­gra­und ogrom­nom po­pu­lar­no­šću nji­ho­ve eks­pe­ri­men­tal­ne mu­zi­ke i psi­ho­de­lič­nim igra­ma svje­tlo­sti (lajt-šou).
Na­kon što je nji­hov pr­vi hit „See Emily play” ušao u pr­vih de­set na en­gle­skim li­sta­ma, nji­hov uspjeh dje­lo­vao je osi­gu­ra­no, ali nji­hov glav­ni pje­vač Sid Ba­ret se bo­rio.
Do ta­da je pi­sao pje­sme. Svi su oče­ki­va­li od nje­ga da na­pra­vi sle­de­ći singl. To je bio ve­li­ki pri­ti­sak na nje­ga. Po­stao je jav­na lič­nost. Ži­vio je u ku­ći u ko­joj se ko­ri­sti­la psi­ho­de­lič­na dro­ga. Ni­je bi­lo do­bro što je uzi­mao esid tri-če­ti­ri pu­ta ne­djelj­no. I ni­je vi­še bi­lo mo­gu­će ra­di­ti s njim. Po­čeo je da ra­di neo­bja­šnji­ve stva­ri na bi­ni. Sta­jao je, ni­je svi­rao. Sa­mo je bu­ljio u pra­zno. Ili je svi­rao ne­što što ni­je bi­lo u skla­du s onim što su dru­gi svi­ra­li.
Osta­li čla­no­vi ben­da su se na­lju­ti­li na nje­ga jer su mi­sli­li da ih sa­bo­ti­ra. Upr­kos pro­ble­mi­ma Si­da Ba­re­ta, EMI je po­čeo da pro­mo­vi­še Pink Flojd. Ima­li su ve­o­ma na­po­ran ras­po­red na­stu­pa i po­ja­vlji­va­li su se u ra­znim te­le­vi­zij­skim emi­si­ja­ma..
Iz­bje­ga­vao je šmin­ku, do­la­zio ču­pav i u otr­ca­noj ko­šu­lji. Ni­šta ga ni­je za­ni­ma­lo. Uvi­jek je pred ka­me­ra­ma ću­tao, gle­da­ju­ći u jed­nu tač­ku. Okru­že­nje, ali i čla­no­vi ben­da su shva­ti­li da ne že­li da ra­di ono što su pop gru­pe ta­da ra­di­le.
Pr­va ame­rič­ka tur­ne­ja, ko­ja je po­če­la u San Fran­ci­sku, bi­la je pri­li­ka da Pink Flojd na­pra­vi ve­li­ki ko­rak u Ame­ri­ci. Oti­šli su kra­jem 1967. go­di­ne To je bi­la pre­kret­ni­ca za ne­ke čla­no­ve gru­pe i me­nadž­ment. Ka­da je u pi­ta­nju neo­b­u­zda­no po­na­ša­nje Si­da Ba­re­ta.
De­ša­va­le su se čud­ne stva­ri. Sid bi do­šao na svir­ku, ali ne bi svi­rao. Sje­dio je na sce­ni. Pi­ljio u pu­bli­ku, ko­ja je mi­sli­la da je to dio nji­ho­vog na­stu­pa. Bi­li su i u emi­si­ji Pet Bu­na. Sid bi se glu­pi­rao pri­je sni­ma­nja, ali čim bi ka­me­re po­če­le da ra­de, on bi se uki­pio.
Ro­džer i Sid su se ta­da ozbilj­no po­sva­đa­li. Po­sli­je to­ga, ni­šta ni­je bi­lo isto. Kad su se vra­ti­li iz Ame­ri­ke, sve je bi­lo te­ško. Ni­je­su mo­gli da se oslo­ne na nje­ga da li će pi­sa­ti, da li će pje­va­ti, da li će svi­ra­ti po do­go­vo­ru.
Sid ni­je bio svoj. Vi­še ni­je bio vo­đa ko­jeg su osta­li pra­ti­li. Iz­gu­bio je taj osje­ćaj.
Po­što se Si­do­vo po­na­ša­nje otr­glo kon­tro­li, bend je mo­rao da ot­ka­že tur­ne­ju po SAD, na­kon svir­ki u San Fran­ci­sku i Los An­đe­le­su. Vra­ti­li su se ku­ći bez na­de da će se pro­bi­ti na ame­rič­ko tr­ži­šte.
Kad su se vra­ti­li, Sid je ne­ko­li­ko pu­ta pla­kao pred osta­lim čla­no­vi­ma. Ali, naj­ve­ći pro­blem bi­la su mu pra­vi­la. Že­lio je da kon­tro­li­še svoj svi­jet, okru­že­nje. Mi­slio je da će kon­tro­li­sa­ti svoj ži­vot, ali bi­lo je obr­nu­to. Kad do­đe­te u tu si­tu­a­ci­ju, mno­go je go­re ne­go što je bi­lo.
Ro­džer Vo­ters je pre­u­zeo bend. Sma­trao je da je Sid upao u ši­zo­fre­ni­ju od ko­ri­šće­nja dro­ga. R. D. Leng, po­zna­ti psi­hi­ja­tar, sma­trao je da je bend iz­lu­dio Si­da. Šta god se de­si­lo, bi­lo je oči­gled­no da je Sid Ba­ret pro­pao.
To je bi­lo ve­o­ma uz­ne­mi­ra­va­ju­će. Kao da je iza­šao iz ma­gle. Po­što je bi­lo ne­mo­gu­će ra­di­ti sa glav­nim vo­ka­lom, bend je za­mo­lio Si­do­vog i Ro­dže­ro­vog pri­ja­te­lja iz dje­tinj­stva, Dej­vi­da Gil­mo­ra, da mi­je­nja Si­da. Sma­tra­li su da je po­na­ša­nje Si­da Ba­re­ta po­sta­lo to­li­ko čud­no da im je tre­bao još ne­ko na sce­ni, ne­ko ko bi ga mi­je­njao.
Na­da­li su se da će, ipak, Sid i da­lje uče­stvo­va­ti u pi­sa­nju pje­sa­ma. Ali to ni­je du­go po­tra­ja­lo. Ura­di­li su ne­ko­li­ko na­stu­pa dok su obo­ji­ca bi­la pri­sut­na, dok jed­nog da­na ni­je­su od­lu­či­li da vi­še Sid ne bu­de član gru­pe. Pink Flojd je na­sta­vio da­lje bez nje­ga. Po­sta­li su po­pu­lar­ni za­hva­lju­ju­ći nje­go­voj ha­ri­zmi i iz­gle­da­lo je da su iz­gu­bi­li kom­pas. Sid je do­la­zio na svir­ke i bu­ljio u Gil­mo­ra. Znao je za­što vi­še ni­je član gru­pe, čak i kad mu je Ro­džer to re­kao. Bi­lo mu je te­ško kad je mo­rao da mi­je­nja jed­nog od naj­bo­ljih pri­ja­te­lja i da ga gle­da ka­ko vi­še ne ži­vi kao nor­mal­na oso­ba.
Ipak, to je bi­lo oprav­da­no. Sa­ču­va­li su bend, a to je bio i po­če­tak ono­ga što je Ro­džer Vo­te­rs po­stao. On je dr­žao bend pod kon­tro­lom, do­no­sio te­ške od­lu­ke, i če­sto su to bi­le ne­pri­jat­ne od­lu­ke za lju­de s ko­ji­ma se dru­žio.
(Na­sta­vi­će se)