-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Kad je prof. Ču­bri­lo­vić uvi­dio da ko­mi­si­ja ni­je sa­gla­sna u ocje­na­ma o Štro­sma­je­ru, ni­je mi ni do­zvo­lio da od­go­vo­rim na iz­re­če­ne kri­ti­ke, već je či­tav spor ri­je­šio kon­sta­ta­ci­jom da on i Ču­li­no­vić „ocje­nju­ju Štro­sma­je­ra sa sta­no­vi­šta isto­rij­ske per­spek­ti­ve a No­vak i ja sa sta­no­vi­šta isto­rij­skog tre­nut­ka pa da zbog to­ga me­đu na­ma po­sto­je raz­li­ke”. Bio je to sa­mo na­go­vje­štaj mo­jih bu­du­ćih ne­sla­ga­nja s prof. Ču­bri­lo­vi­ćem oko ocje­na ju­go­slo­ven­ske po­li­ti­ke bi­sku­pa Štro­sma­je­ra. (...)
Kad se po­ja­vi­la mo­ja di­ser­ta­ci­ja, srp­ska isto­ri­o­gra­fi­ja do­če­ka­la ju je s po­hva­la­ma, a hr­vat­ska ju je pre­ću­ta­la. Mo­jim ko­le­ga­ma iz Hr­vat­ske ni­je bi­lo mi­lo što sam za­šao u nji­hov za­bran i što sam tom knji­gom otvo­rio i ne­ka zna­čaj­na, do­tle u na­u­ci ne­po­zna­ta, ali i osje­tlji­va pi­ta­nja srp­sko-hr­vat­skih od­no­sa. Ka­ko je ona is­tra­ži­vač­ki bi­la do­bro pot­ko­va­na, ni­je­su se usu­đi­va­li da je kri­ti­ku­ju, ali su je, ne­za­do­volj­ni nje­nom po­ja­vom i či­nje­ni­com da se je­dan Sr­bin upu­stio u rje­ša­va­nje nji­ho­vih isto­ri­o­graf­skih te­ma, ig­no­ri­sa­li i sa­mo su se u iz­u­zet­nim slu­ča­je­vi­ma na nju po­zi­va­li. Ta­kvim po­na­ša­njem ni­je­sam bio iz­ne­na­đen, ali sam, ra­de­ći na di­ser­ta­ci­ji, du­bo­ko za­šao u mno­ge te­me i pro­ble­me hr­vat­sko-srp­skih od­no­sa i shva­tio da ti od­no­si za­slu­žu­ju te­melj­no na­uč­no is­tra­ži­va­nje i pre­i­spi­ti­va­nje jer su ili za­ne­ma­re­ni i ne­do­volj­no is­tra­že­ni, ili su po­gre­šno i zlo­na­mjer­no, na srp­sku šte­tu pri­ka­za­ni. Za­to sam, ma ko­li­ko bio ne­za­do­vo­ljan kad mi je prof. Ču­bri­lo­vić od­re­dio te­mu za dok­to­rat iz hr­vat­ske isto­ri­je, po za­vr­šet­ku tog po­sla svom pro­fe­so­ru bio za­hva­lan što me je usmje­rio na jed­no na­uč­no ne­u­zo­ra­no po­lje s mno­gim iza­zo­vi­ma. Da­nas po­u­zda­no znam da me je pro­fe­sor usmje­rio na hr­vat­sku isto­ri­ju s čvr­stim uvje­re­njem da će ti­me do­pri­ni­je­ti ja­ča­nju na­uč­ne i na­ci­o­nal­ne ve­ze iz­me­đu Sr­ba i Hr­va­ta. Že­lio je i na­uč­nim pu­tem da do­pri­ne­se tje­šnjem po­ve­zi­va­nju dva na­ro­da, da i ti­me nje­gu­je brat­stvo i je­din­stvo. Bi­le su to ple­me­ni­te na­mje­re mog pro­fe­so­ra, od gim­na­zij­skih da­na de­kla­ri­sa­nog Sr­bo-Hr­va­ta, a u ka­sni­jim go­di­na­ma iskre­no oda­nog Ju­go­slo­ve­na. Kad sam po­čeo da ob­ja­vlju­jem ra­do­ve za­sno­va­ne na bo­ga­toj i pr­vo­ra­zred­noj gra­đi, ko­ji su u mno­go če­mu mi­je­nja­li do­ta­da­šnje pred­sta­ve o ju­go­slo­ven­stvu i srp­sko-hr­vat­skim od­no­si­ma, po ko­ji­ma su Sr­bi uvi­jek pri­ka­zi­va­ni ne­ga­tiv­no, kao ne­pri­ja­te­lji Hr­va­ta, kao iz­da­ji­ce hr­vat­stva, ko­ji u Hr­vat­skoj i Sla­vo­ni­ji slu­že Ma­đa­ri­ma a u Dal­ma­ci­ji Ita­li­ja­ni­ma, moj pro­fe­sor po­ku­šao je da me za­u­sta­vi u tom po­slu. Do­bro je on znao ka­kvi su Hr­va­ti, ka­ko se oni od­no­se pre­ma Sr­bi­ma i ka­kva je nji­ho­va po­li­ti­ka, ali je, ne kao na­uč­nik već kao po­li­ti­čar, a o po­li­ti­ci je uvi­jek vo­dio ra­ču­na, bio spre­man na kom­pro­mi­se, na pre­ćut­ki­va­nje isti­na, uvje­ren da će vre­me­nom sve do­ći na svo­je mje­sto, a da se iz­no­še­njem na­uč­no pro­vje­re­nih či­nje­ni­ca mo­gu sa­mo ras­pa­li­ti stra­sti. On je za­go­va­rao te­zu da isto­ri­čar ne smi­je da kri­vo­tvo­ri či­nje­ni­ce, ali da po­ne­kad tre­ba da pre­ću­ti isti­nu. S ta­kvim sta­vo­vi­ma svog pro­fe­so­ra ni­je­sam mo­gao, ni­ti sam htio da se sa­gla­sim. Sma­trao sam i sma­tram da je isto­ri­čar du­žan da iz­no­si na­uč­no pro­vje­re­ne po­dat­ke, da svo­ja tu­ma­če­nja ne smi­je da pod­re­đu­je bi­lo ka­kvim i bi­lo či­jim na­ci­o­nal­nim, po­li­tič­kim, eko­nom­skim i ide­o­lo­škim in­te­re­si­ma. Zbog ta­ko su­prot­nih sta­vo­va mog pro­fe­so­ra i me­ne, po­sli­je du­go­go­di­šnjih ve­o­ma do­brih, bli­skih i pri­ja­telj­skih ve­za od­no­si su po­če­li da se hla­de. Ja­ka i auto­ri­ta­tiv­na lič­nost pro­fe­so­ra Ču­bri­lo­vi­ća bi­la je po­go­đe­na i uvri­je­đe­na ti­me što nje­gov đak po­či­nje da do­vo­di u sum­nju i ospo­ra­va čak i ta­kve lič­no­sti ka­kav je bio bi­skup Štro­sma­jer, uzor na­ci­o­nal­ne i vjer­ske ši­ri­ne, iko­na brat­stva i je­din­stva, ko­ri­fej ju­go­slo­ven­stva. Pro­blem je bio uto­li­ko ve­ći što se ta­da i sta­nje u ze­mlji iz da­na u dan po­gor­ša­va­lo, što su me­đu­na­ci­o­nal­ni i me­đu­re­pu­blič­ki od­no­si bi­li po­re­me­će­ni, što je sve uka­zi­va­lo na to da je pi­ta­nje tre­nut­ka kad će se Ju­go­sla­vi­ja ras­pa­sti. Na iz­ma­ku ži­vo­ta, pro­fe­so­ra je sve to te­ško po­ga­đa­lo. Pred nje­go­vim oči­ma ru­še­ni su ide­a­li u ko­ji­ma je od škol­skih da­na ži­vio i za ko­je je bio spre­man da se žr­tvu­je, ali ne i da od njih od­u­sta­ne. Nas, mla­đe, svo­je đa­ke, ko­ji su shva­ti­li da je ju­go­slo­ven­ska ide­ja po­sta­la be­smi­sle­na, da je osu­đe­na na pro­past, znao je oštro da kri­ti­ku­je, pa i da psu­je. Op­tu­ži­vao nas je da smo iz­da­li ju­go­slo­ven­stvo ne shva­ta­ju­ći da je ju­go­slo­ven­stvo iz­da­lo nas. Ve­o­ma do­bro sam ra­zu­mio pro­fe­so­ro­vo ne­za­do­volj­stvo. Iskre­no sam sa­o­sje­ćao s njim i ža­lio što se ne sa­mo na­uč­no već i ide­o­lo­ški i po­li­tič­ki raz­mi­mo­i­la­zi­mo. (...) Išao sam svo­jim pu­tem, sli­je­dio sam sop­stve­na sa­zna­nja i čvr­sto se dr­žao na­uč­no pr­o­vje­re­nih či­nje­ni­ca. Žao mi je što je pro­fe­sor umro pri­je no što sam ob­ja­vio vi­še ra­do­va iz pro­šlo­sti Sr­ba u Hr­vat­skoj i srp­sko-hr­vat­skih od­no­sa ko­ji­ma sam u toj obla­sti uta­bao no­ve pu­te­ve ko­ji­ma da­nas ide srp­ska isto­ri­o­gra­fi­ja. Uvje­ren sam da bi moj pro­fe­sor, su­o­čen s ne­po­bit­nim či­nje­ni­ca­ma, pri­hva­tio mo­ja tu­ma­če­nja i da bi, ma ka­ko to za nje­ga bi­lo bol­no, shva­tio da je, kad je ri­ječ o Hr­va­ti­ma, brat­stvu i je­din­stvu i ju­go­slo­ven­stvu, ži­vio u ilu­zi­ja­ma.(NA­STA­VI­ĆE SE)