Knji­žev­ni por­tret Ko­ste Ra­do­vi­ća, srp­skog pi­sca iz Pi­ve, bio je te­ma tri­bi­ne Ma­ti­ce srp­ske u Da­ni­lov­gra­du. O nje­go­voj li­te­rar­noj i in­te­lek­tu­al­noj mi­si­ji go­vo­ri­li su isto­ri­čar Žar­ko Le­ko­vić, kao i iz­da­vač Mi­o­drag No­vo­vić i pje­snik i kri­ti­čar Ra­do­mir Ulja­re­vić. Pri­ča o stva­ra­la­štvu Ko­ste Ra­do­vi­ća sko­ro da je sta­ra ko­li­ko i ži­vot ovog osam­de­se­to­go­di­šnja­ka. Na­i­me, od ka­da je na nje­go­vo dječ­je tje­me u ne­vri­je­me Dru­gog svjet­skog ra­ta u bli­zi­ni piv­skih Do­la pa­la oče­va su­za zbog zlo­či­na fa­ši­sta iz zlo­gla­sne nje­mač­ke di­vi­zi­je tra­je Ko­sti­na bor­ba sa ri­je­či­ma i za­bo­ra­vom nad svi­me što se de­si­lo u Pi­vi to­kom ve­li­kog ra­ta. Kao i da to ni­je bi­lo do­volj­no da Ko­stu opre­di­je­li za li­te­ra­tu­ru i da u njoj tra­ži utje­hu i prav­du za zlo­čin ne­gdje se­dam­de­se­tih go­di­na pro­šlo­ga vi­je­ka zboh grad­nje hi­dro­e­lek­tra­ne, Pi­va je po­to­plje­na. Ma­na­stir, cr­kvi­šta, sta­ri isto­rij­ski spo­me­ni­ci iz do­ba pri­je Hri­sta, pre­kri­ve­ni su vo­dom, ali od ne­po­zna­tih mrač­nih du­bi­na te tra­go­ve srp­skog pri­su­stva u Pi­vi u svo­jim dje­li­ma ču­vao je Ko­sta Ra­do­vić. Ču­vao je ne sa­mo njih, ne­go i se­be i sve nas ko­ji se ne mi­re sa po­to­pom i vje­štač­kom vo­dom ko­ja ne stva­ra ži­vot, ne­go ga uzi­ma i pre­tva­ra u svo­ju su­prot­nost. U Da­ni­lov­gra­du je naj­vi­še ri­je­či bi­lo o Ra­do­vi­će­voj naj­no­vi­joj knji­zi „Čuj ne­bo, vi­di ze­mljo”.
- Za­vi­čaj je kod Ra­do­vi­ća pro­vo­ci­rao stva­ra­lač­ku in­spi­ra­ci­ju i on ovom knji­gom vra­ća dug za­vi­ča­ju. Ra­do­vić uspi­je­va da pro­šlost i do­ga­đa­je u Pi­vi otrg­ne od za­bo­ra­va, da na ori­gi­na­lan na­čin pri­pre­mi te­ren za ne­kog mla­dog is­tra­ži­va­ča ko­ji će do­pu­ni­ti i obo­ga­ti­ti nje­go­vo dje­lo. U tom smi­slu ovo je otvo­re­na knji­ga i pro­te­že se od pra­i­sto­rij­skih da­na do na­še­ga vre­me­na. Knji­ga, za­pra­vo en­ci­klo­pe­di­ja o Pi­vi, tek je za­po­če­ta i nju će okon­ča­ti ne­ke bu­du­će ge­ne­ra­ci­je sa no­vim sa­zna­nji­ma – re­kao je Le­ko­vić.
On je re­kao da je u Ra­do­vi­će­voj knji­zi naj­ži­vo­pi­sni­je pri­ka­zan ži­vot auto­ro­vog dje­tinj­stva pro­ve­de­nog u kr­vlju na­to­plje­noj Pi­vi. Le­ko­vić sma­tra da se Ra­do­vić vra­ća u to vri­je­me ne sa­mo da bi ga otrg­nuo od za­bo­ra­va ne­go da bi i do­ča­rao su­ro­vost ra­ta, ali i hri­šćan­sku na­du da smrt ni­je pad u ni­šta­vi­lo.
- Iako pi­še o ne­za­pam­će­nim zvjer­stvi­ma u Pi­vi nad že­na­ma i dje­com i o nji­ho­vim du­šma­ni­ma za­do­je­ni­ma mr­žnjom, on či­ta­o­ci­ma sa­op­šta­va da je na­si­lje pro­la­zno, a kao pi­sac Ra­do­vić se ne pre­tva­ra u osvet­ni­ka. Sa­mo Bog zna za­što je Ko­stu osta­vio za svje­do­ka tih zlo­či­na pla­ni­ra­nih da bu­du skri­ve­ni. Osta­vio je svje­do­ka ko­ji će mi­sli­ti, go­vo­ri­ti i pi­sa­ti i ko­ji će po­di­ći spo­me­nik na jed­nom od tih stra­ti­šta. On će za­pi­sa­ti i mu­ke dje­ce Pa­vla Bla­go­je­vi­ća i pi­sak dvo­go­di­šnje Vu­ko­sa­ve Pa­vlo­ve sve dok su joj pr­sti­ći is­pod šu­pljeg pra­ga do­go­re­li ta­ko da su osta­li sa­mo vr­ho­vi ko­ji su vir­je­li va­ni – po­ja­snio je Le­ko­vić do­da­ju­ći da je Ra­do­vić na­pi­sao knji­gu či­ja je osnov­na nit slo­bo­da na­ro­da u Pi­vi i i ne­pri­sta­ja­nje na sa­rad­nju sa osva­ja­či­ma ni po ci­je­nu ži­vo­ta. Po nje­go­voj ocje­ni pro­fe­si­o­nal­ni isto­ri­ča­ri od Ra­do­vi­ća mo­gu da uče ka­ko se pi­še pje­snič­ka isto­ri­ja i da u njoj pro­na­đu pod­sti­caj za svo­ja is­tra­ži­va­nja. I.M.


Mar­ke­so­vo pri­po­vi­je­da­nje

Mi­o­drag No­vo­vić i Ra­do­mir Ulja­re­vić oci­je­ni­li su da Ra­do­vi­će­vo pri­po­vje­da­nje či­ta­o­ca su­o­ča­va sa do­ga­đa­ji­ma ko­ji su sko­ro iz­bri­sa­ni iz škoslkih udž­be­ni­ka, ali i zva­nič­ne isto­ri­o­gra­fi­je. No­vo­vić je po­ja­snio da zlo­či­ne u Do­li­ma ni­je­su po­či­ni­li ne­po­zna­ti fa­ši­sti, već da je nje­mač­ka di­vi­zi­ja bi­la sa­sta­vlje­na od piv­skih kom­ši­ja, ve­ći­nom od mu­sli­ma­na.
-Za­što nji­ho­va ime­na ni­je­su po­zna­ta iako ih svi zna­ju? Ne tra­ži­mo to da bi se zbog to­ga ne­ko­me sve­ti­li, ali i po­tom­ci tih zlo­či­na­ca mo­ra­ju zna­ti za pret­ke či­je su ru­ke kr­va­ve. Me­đu­tim, od to­ga ne­ma ni­šta i udž­be­ni­ci o to­me ne pi­šu i ne­će pi­sa­ti dok ih ure­đu­ju sa­da­šnji ure­đi­va­či – re­kao je No­vo­vić.
Ulja­re­vić je Ra­do­vi­ća na­zvao piv­skim Mar­ke­som na­gla­ša­va­ju­ći da autor ko­ri­sti ne­ke sko­ro za­bo­ra­vlje­ne ter­mi­ne i su­o­ča­va či­ta­o­ca sa pra­sta­rim sim­bo­li­ma.