RO­ŽA­JE – Pred­sjed­nik ro­žaj­ske Mje­sne za­jed­ni­ce Ra­de­ti­na Ze­ćir Le­di­nić, osim si­ro­ma­štva ko­je je do­ve­lo broj­na do­ma­ćin­stva na ivi­cu eg­zi­sten­ci­je, kao naj­ve­ći pro­blem is­ti­če ise­lja­va­nje mla­dih lju­di, ko­ji tr­bu­hom za kru­hom od­la­ze u za­pad­nu Evro­pu.
– Ra­de­ti­na je, što se ti­če omla­di­ne, opu­stje­la. Čak 90 od­sto mla­dih, spo­sob­nih za rad, na­pu­sti­li su se­lo i oti­šli u ino­stran­stvo. Na­še se­lo bro­ji ne­što pre­ko 600 sta­nov­ni­ka, a uvje­ren sam da je u po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na taj broj pre­po­lo­vljen jer je iz se­la oti­šlo vi­še od 300 lju­di – is­ti­če Le­di­nić, na­gla­ša­va­ju­ći da je glav­ni kri­vac za mi­gra­ci­ju to­tal­na ne­za­po­sle­nost.
Iako su u pred­iz­bor­noj kam­pa­nji ak­ti­vi­sti Bo­šnjač­ke stran­ke, ko­ja dr­ži vlast u Ro­ža­ja­ma, obe­ća­va­li ma­sov­no otva­ra­nje no­vih rad­nih mje­sta, Le­di­nić ka­že da iz Ra­de­ti­ne, či­ji bi­ra­či su u ve­li­koj ve­ći­ni po­dr­ža­li tu par­ti­ju, osim dva mje­šta­ni­na, ko­ji su na ru­ko­vo­de­ćim funk­ci­ja­ma u Op­šti­ni, ni­ko vi­še ni­je do­bio po­sao.
– Na­rod u na­šem se­lu se na­dao da će do­bi­ti po­slo­ve uko­li­ko na vlast do­đe Bo­šnjač­ka stran­ka. U lo­kal­noj upra­vi su za­po­šlja­va­li pre­ko mje­re i op­te­re­ti­li op­štin­ski bu­džet, da bi ne­ki­ma ugo­di­li, ali iz na­šeg se­la ni­ko ni­je do­bio po­sao. Ni­ko ni­je imao slu­ha da na­đe na­čin da za­po­sli omla­di­nu ko­ja se zbog to­ga, ne vi­de­ći dru­gi iz­laz, ma­sov­no od­lu­ču­je za put u ino­stran­stvo jer su uslo­vi za ži­vot u se­lu ve­o­ma te­ški. Od­la­zak mla­dih sma­tram kao je­dan od naj­ve­ćih pro­ble­ma ko­ji je mo­gao da za­de­si na­še se­lo. Da je bi­lo po­sla, ovo se ne bi de­si­lo ali, Bo­gu hva­la, po­ro­di­ce su za­do­volj­ne jer ipak ži­ve bo­lje za­hva­lju­ju­ći svo­joj dje­ci ko­ja su do­bi­la po­sao u ino­stran­stvu – ka­že Le­di­nić, na­gla­ša­va­ju­ći da su ma­nje-vi­še slič­ne pri­li­ke i u osta­lim se­li­ma u ro­žaj­skoj op­šti­ni, kao i na ci­je­lom sje­ve­ru.
On sma­tra da kri­vi­cu za ta­kvo sta­nje sno­si i De­mo­krat­ska par­ti­ja so­ci­ja­li­sta, ko­ja je vi­še od dvi­je de­ce­ni­je ru­ko­vo­di­la tom op­šti­nom.
– Bo­šnjač­ka stran­ka je prak­tič­no do­šla na pra­zne ja­sle. Iako ni­su uspje­li da otvo­re rad­na mje­sta, osim u lo­kal­noj upra­vi i nje­nim or­ga­ni­ma i usta­no­va­ma, ura­di­li su do­sta na pla­nu in­fra­struk­tu­re u na­šem se­lu. Go­di­na­ma smo sa­nja­li o se­o­skom pu­tu za ko­ji pret­hod­na vlast ni­je ima­la slu­ha. Ak­tu­el­na vlast je uz po­moć na­ših lju­di iz ino­stran­stva, kao i uz po­moć mje­šta­na, iz­gra­di­la tra­su ko­jom se put od se­la do gra­da skra­ću­je za oko 10 ki­lo­me­ta­ra. Sa­mo to što su nam iz­gra­di­li či­ni nas za­do­volj­nim – ka­že Le­di­nić i na­gla­ša­va da Ra­de­ti­na ima i pro­blem sa vo­do­snab­di­je­va­njem, ko­ji nje­ne ži­te­lje ti­šti već de­ce­ni­ja­ma. On se ipak na­da da će za­hva­lju­ju­ći ak­tu­el­noj vla­sti pro­je­kat vo­do­snab­di­je­va­nja br­zo kre­nu­ti u re­a­li­za­ci­ju. Le­di­nić sma­tra da bi se mla­di vra­ti­li rod­nim og­nji­šti­ma uko­li­ko bi se za to ste­kli uslo­vi.
– U se­lu su osta­li sa­mo oni ko­ji ne mo­gu da ra­de. Ra­de­ti­na je po­zna­ta kao se­lo bo­gom da­no za uz­ga­ja­nje sto­ke i za po­ljo­pri­vred­nu pro­iz­vod­nju, ali lju­di ne­ma­ju do­volj­no sred­sta­va da za­pli­va­ju u tim vo­da­ma. Ja sam osno­vao far­mu kra­va ali, vje­ruj­te, vr­lo te­ško iz­la­zim na kraj. Tre­nut­no imam šest mu­znih kra­va, a ra­dim na to­me da dr­žim njih tri­de­se­tak. Moj pro­je­kat za to ni­je do­bio po­dr­šku re­sor­nog mi­ni­star­stva, pa sam mo­rao lič­nim sred­stvi­ma da ga is­fi­nan­si­ram. Lju­di se pla­še kre­dit­nih za­du­že­nja, pa iz tih raz­lo­ga naj­če­šće od­u­sta­ju od ula­ga­nja u po­ljo­pri­vre­du i sto­čar­stvo, što je ve­li­ka šte­ta – ka­že Le­di­nić.
On sma­tra da bez za­ži­vlja­va­nja pri­vre­de na sje­ve­ru ne­ma ži­vo­ta.
– Za sa­da ne vi­dim šan­su za bo­lji­tak ži­vo­ta na ci­je­lom sje­ve­ru. Ži­te­lji u Ra­de­ti­ni su ogor­če­ni zbog uki­da­nja na­dok­na­da za maj­ke sa tro­je i vi­še dje­ce, a zbog to­ga naj­vi­še kri­ti­ke upu­ću­ju upra­vo pred­stav­ni­ci­ma Bo­šnjač­ke stran­ke ko­ji su po­dr­ža­li od­lu­ku Vla­de – ka­zao je Le­di­nić, is­ti­ču­ći da usled kon­stant­nog ise­lja­va­nja ži­te­lja Ra­de­ti­ne, pa­ra­lel­no opa­da i stoč­ni fond.
– Na­ši pa­šnja­ci su opu­stje­li i za­ra­sli u tra­vu. Ne­ka­da je na nji­ma pa­slo na hi­lja­de ova­ca, a da­nas ih mo­žda ci­je­lo se­lo ne­ma ni sto­ti­nu. Sve da se sa­be­re u se­lu ne­ma vi­še od dva­de­se­tak gr­la sto­ke ko­ja iz­la­zi na is­pa­šu. Ima do­sta onih ko­ji ne­ma­ju ni­jed­nu kra­vu i ži­ve od pri­ho­da ko­je do­bi­ja­ju iz ino­stran­stva od naj­ro­đe­ni­jih – na­gla­ša­va Le­di­nić.
V.Rat­ko­vić


Ako imaš kra­vu, ne­maš so­ci­ja­lu

Le­di­nić is­ti­če da u se­lu ima­ju do­sta so­ci­jal­nih slu­ča­je­va, ali da ne mo­gu da ostva­re pra­vo na so­ci­ja­lu.
– Moj kom­ši­ja Veh­bi­ja Le­di­nić je pot­pu­no ne­spo­so­ban za rad, ali so­ci­ja­lu ne­ma jer na­vod­no ima ze­mlju, ko­la i kra­vu. Pa zar je to ne­kom mje­ri­lo da ne­spo­sob­nog čo­vje­ka osta­ve bez so­ci­ja­le, ko­ji ne mo­že da ob­ra­đu­je ze­mlju ni­ti da na­hra­ni jed­nu kra­vu. Uko­li­ko ne­ma auto­mo­bil, on je još vi­še ugro­žen jer ne mo­že da do­đe do bol­ni­ce i pro­dav­ni­ce, jer auto­bu­skih li­ni­ja ov­dje ne­ma­mo – ka­že je Le­di­nić.


BS pro­koc­kao po­vje­re­nje, De­mo­kra­te na do­bit­ku

Ka­da­if Šut­ko­vić is­ti­če da su ži­te­lji Ra­de­ti­ne ogor­če­ni na pred­stav­ni­ke BS-a u cr­no­gor­skoj vla­sti.
– Uki­da­nje na­dok­na­da maj­ka­ma uda­rac je na so­ci­jal­ni sta­tus osi­ro­ma­še­nog sta­nov­ni­štva. Za to po­seb­nu od­go­vor­nost sno­se pred­stav­ni­ci BS-a ko­ji su ra­di po­zi­ci­ja ne­ko­li­ko svo­jih čla­no­va opu­sto­ši­li bu­dže­te maj­ki i nji­ho­vih po­ro­di­ca. Mi­slim da je sve do­go­vo­re­no u ve­zi sa gla­sa­njem pro­tiv Za­ko­na o so­ci­jal­noj i dječ­joj za­šti­ti, da bi čla­no­vi BS-a do­bi­li funk­ci­je od ko­jih na­rod ne­ma ni­ka­kve ko­ri­sti. Maj­ke iz Ra­de­ti­ne si­gur­no vi­še ne­će gla­sa­ti BS jer je to ilu­zor­no i oče­ki­va­ti po­sli­je sve­ga i od osi­ro­ma­še­nih gra­đa­na tra­ži­ti gla­so­ve. Mno­ge po­ro­di­ce su se vra­ti­le iz azi­la da bi ostva­ri­le pra­vo na na­dok­na­du. Sa­da se one osje­ća­ju pre­va­re­no i iz­da­no. Na­kon ovo­ga u Ro­ža­ja­ma vi­še ne­će bi­ti ni­šta isto. De­mo­kra­te ku­ca­ju na na­ša vra­ta či­je ime go­vo­ri o ono­me što na­mje­ra­va­ju da ura­de. Ustav­ni sud je kao šved­ski sto jer uzi­ma sa­mo ono što mu po­nu­di vlast – ka­že Šut­ko­vić, is­ti­ču­ći ogor­če­nje zbog broj­nih po­ro­di­ca i in­va­li­da ko­ji su ski­nu­ti sa MOP-a.
– Mno­go je po­ro­di­ca ko­je su iz­gu­bi­le nov­ča­na pri­ma­nja a ko­je se pla­še ne znam od če­ga i ži­ve u ne­kom ne­ra­zu­mlji­vom stra­hu. Da ne bi na­ru­ši­li bu­dže­tu po­sla­ni­ka naj­lak­še je sru­ši­ti si­ro­tinj­ske, ve­o­ma tan­ke bu­dže­te. Mi­slim da je ve­li­ka gre­ška što je Ke­mal Pu­ri­šić mi­ni­star ra­da i so­ci­jal­nog sta­ra­nja jer on ni­je do­ra­stao ta­kvom za­dat­ku – sma­tra Šut­ko­vić.