Knji­ga aka­de­mi­ka prof. dr Lju­bo­dra­ga Di­mi­ća „Ju­go­sla­vi­ja i hlad­ni rat”, ob­ja­vlje­na ne­dav­no u iz­da­nju „Ar­hi­pe­la­ga” iz Be­o­gra­da, pred­sta­vlja sve­o­bu­hvat­no is­tra­ži­va­nje ulo­ge Ju­go­sla­vi­je i spolj­ne po­li­ti­ke Jo­si­pa Bro­za Ti­ta u ve­li­kim kri­za­ma hlad­nog ra­ta od In­for­mbi­roa 1948. i ma­đar­ske re­vo­lu­ci­je 1956, pre­ko Po­kre­ta ne­svr­sta­nih i Če­ho­slo­vač­ke 1968, do hlad­no­ra­tov­skih iza­zo­va se­dam­de­se­tih go­di­na. Ute­me­lje­na na no­vim is­tra­ži­va­nji­ma u ne­ko­li­ko ve­li­kih svjet­skih ar­hi­va, na ne­po­zna­toj gra­đi i pro­dor­nim tu­ma­če­nji­ma jed­nog od vo­de­ćih sa­vre­me­nih srp­skih isto­ri­ča­ra, knji­ga „Ju­go­sla­vi­ja i hlad­ni rat” ozna­ča­va no­vo pre­i­spi­ti­va­nje Hlad­nog ra­ta kao isto­rij­skog pro­ce­sa du­gog ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja, ali i kao va­žnog is­ku­stva za sa­da­šnji tre­nu­tak i za bu­duć­nost.
Sve su to bi­li raz­lo­zi ko­ji su nas opre­di­je­li­li da iz ove knji­ge, uz za­ne­mar­lji­vo skra­će­nje, či­ta­o­ci­ma pre­ne­se­mo po­gla­vlje „Ti­to i Sta­ljin: Su­sre­ti i raz­go­vo­ri”. Ura­di­li smo to uz lju­ba­znu sa­gla­snost nje­nog auto­ra, aka­de­mi­ka prof. dr Lju­bo­dra­ga Di­mi­ća, i uz isto ta­ko lju­ba­zno odo­bre­nje Goj­ka Bo­žo­vi­ća, di­rek­to­ra i glav­nog i od­go­vor­nog ured­ni­ka „Ar­hi­pe­la­ga”, iz­da­va­ča ove vri­jed­ne knji­ge.
Osim ove knji­ge, prof. dr Lju­bo­drag Di­mić, ko­ji je re­dov­ni pro­fe­sor na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du i do­pi­sni čla­na Srp­ske aka­de­mi­je na­u­ka i umjet­no­sti, na­pi­sao je i pri­re­dio vi­še od dva­de­set knji­ga i zbor­ni­ka ar­hiv­ske gra­đe. Pi­sac je pre­ko 250 na­uč­nih i struč­nih ra­do­va. Pro­šle go­di­ne sa dr Mi­rom Ra­do­je­vić, ob­ja­vio je i knji­gu „Sr­bi­ja u Ve­li­kom ra­tu 1914–1918”, već pre­ve­de­nu na vi­še je­zi­ka, ko­ja ne pre­sta­je da po­bu­dju­je pa­žnju jav­no­sti.
Zvu­ci bub­nje­va, ko­je je u 4 sa­ta uju­tru 5. mar­ta 1953. po­če­la da emi­tu­je Ra­dio Mo­skva i sa­op­šte­nje da je „pre­sta­lo da ku­ca sr­ce sa­bor­ca i ge­ni­jal­nog na­sta­vlja­ča Le­nji­no­vog dje­la, mu­drog vo­đe i uči­te­lja Ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je i so­vjet­skog na­ro­da“ obje­lo­da­ni­li su či­ta­vom svi­je­tu da je Jo­sif Vi­sa­ri­o­no­vič Sta­ljin mr­tav. To je bio tre­nu­tak u ko­me je za SSSR, svjet­ski ko­mu­ni­stič­ki po­kret ali i cio svi­jet za­vr­še­na jed­na epo­ha i ot­po­če­lo no­vo vri­je­me – vri­je­me ko­je je im­pe­ra­tiv­no na­la­ga­lo po­tre­bu za kri­tič­kim sa­gle­da­va­njem stvar­no­sti, re­vi­zi­jom vi­še­de­ce­nij­skog sta­lji­ni­stič­kog is­ku­stva, pro­mje­ne for­mi, me­to­da i me­ha­ni­za­ma vla­da­vi­ne us­po­sta­vlje­ne u Ok­to­bar­skoj re­vo­lu­ci­ji i po­stre­vo­lu­ci­o­nar­nom vre­me­nu, od­ba­ci­va­njem „čvr­stih ubje­đe­nja“ i dok­tri­nar­nih she­ma ko­je je na­me­ta­la ri­gid­no shva­će­na i pri­mje­nji­va­na ide­o­lo­gi­ja.
Sta­lji­no­va smrt za­te­kla je i ju­go­slo­ven­ske ko­mu­ni­ste. Čak i one me­đu nji­ma ko­ji su, po­put Jo­si­pa Bro­za, tu vi­jest go­di­na­ma iš­če­ki­va­li ubi­je­đe­ni da do nor­ma­li­za­ci­je od­no­sa sa SSSR-om, po­mi­re­nja sa „brat­skim par­ti­ja­ma“ i po­vrat­ka Ju­go­sla­vi­je i KPJ u svjet­sku „ko­mu­ni­stič­ku po­ro­di­cu“ ne mo­že do­ći za ži­vo­ta Jo­si­fa Vi­sa­ri­o­no­vi­ča. Sam J. B. Ti­to je svih pret­hod­nih go­di­na bio ubi­je­đen da je in­sti­tu­ci­ja neo­gra­ni­če­ne vla­sti pro­la­zna po­ja­va i da su pro­mje­ne u po­li­ti­ci SSSR-a pre­ma Ju­go­sla­vi­ji ne­mi­nov­nost po­sli­je Sta­lji­no­ve smr­ti. Od­la­zak Sta­lji­na ni­je zna­čio da je lič­nost „vo­đe“, u či­joj je sjen­ci for­mi­ra­na či­ta­va ge­ne­ra­ci­ja „pro­fe­si­o­nal­nih re­vo­lu­ci­o­na­ra“, iš­če­zla iz Ti­to­vog ži­vo­ta. U pro­ce­su de­sta­lji­ni­za­ci­je, ko­ji je vi­dljiv po­čev od 1949. go­di­ne, i Jo­sip Broz Ti­to se umno­go­me oslo­bo­dio ne­ka­da­šnjih „čvr­stih ubje­đe­nja“ i dok­tri­nar­nih she­ma ko­je je na­me­ta­la ri­gid­no shva­će­no „Sta­lji­no­vo uče­nje“, ali ne i me­to­da vla­da­vi­ne ko­je je „iz­u­čio“ po­red „ve­li­kog vo­đe“. U da­ni­ma na­kon Sta­lji­no­ve smr­ti Ti­to je pu­to­vao po Ju­go­sla­vi­ji klo­ne­ći se no­vi­na­ra i iz­bje­ga­va­ju­ći sva­ki is­hi­tre­ni ko­men­tar. Ti­to ni­je pred­vi­đao ve­li­ke i br­ze pro­mje­ne po­li­tič­kog si­ste­ma u SSSR, ali je oče­ki­vao „ma­nje agre­siv­nu spolj­nu po­li­ti­ku, po­seb­no pre­ma Ju­go­sla­vi­ji“. U da­ni­ma Sta­lji­no­ve sa­hra­ne Ti­to je bio u Lon­do­nu re­a­li­zu­ju­ći od­ra­ni­je ugo­vo­re­nu zva­nič­nu po­sje­tu Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji. Ne­sum­nji­vo da je bri­tan­skim zva­nič­ni­ci­ma Ti­to bio „ko­ri­stan“ gost s ob­zi­rom na nje­go­vo do­bro po­zna­va­nje od­no­sa u ko­mu­ni­stič­kom po­kre­tu. Na dru­goj stra­ni, Ti­to je tih da­na de­fi­ni­tiv­no uspio da obez­bi­je­di voj­nu po­dr­šku Za­pa­da u slu­ča­ju na­pa­da SSSR na Ju­go­sla­vi­ju. Ta­ko je, me­ta­fo­rič­no, smrt Jo­si­fa Vi­sa­ri­o­no­vi­ča, isto­vre­me­no, bi­la tri­jumf Jo­si­pa Bro­za.

U isto vri­je­me, dok se Sta­ljin uz­di­zao na lje­stvi­ci ko­mu­ni­stič­ke hi­je­rar­hi­je i ot­po­či­njao ne­mi­lo­srd­nu bor­bu za Le­nji­no­vo na­sle­đe, Jo­sip Broz je iz­ra­stao u „pro­fe­si­o­nal­nog re­vo­lu­ci­o­na­ra“ ko­ji se tru­dio da ide­je „Ok­to­bra“ raz­go­ri u po­li­tič­ki, eko­nom­ski, so­ci­jal­no, na­ci­o­nal­no, vjer­ski kon­fr­on­ti­ra­nom dru­štvu Kra­lje­vi­ne Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca. Pre­ma za­bi­lje­ška­ma ko­je je 1952. go­di­ne sa­či­nio Vla­di­mir De­di­jer Ti­to ni­je čuo za Sta­lji­na dok je bio u Ru­si­ji (1915–1920). Da se pret­po­sta­vi­ti da je, kao i dru­gi ko­mu­ni­sti, po­ne­što znao o frak­cij­skim bor­ba­ma u SSSR-u u ko­ji­ma su od 1923. do 1927. uz Troc­kog, Zi­no­vje­va, Ka­me­nje­va, Bu­ha­ri­na ne­iz­o­stav­no spo­mi­nja­lo i ime Jo­si­fa Vi­sa­ri­o­no­vi­ča Sta­lji­na. Po sve­mu su­de­ći, Jo­sip Broz je na se­be pr­vi put skre­nuo pa­žnju Ko­min­ter­ne is­tu­pom na Osmoj par­tij­skoj kon­fe­ren­ci­ji za­gre­bač­kih ko­mu­ni­sta (fe­bru­ar 1928) i pi­smom upu­će­nom Ko­min­ter­ni u ko­me je zah­ti­je­va­na od­luč­na ak­ci­ja u li­kvi­da­ci­ji „frak­ci­o­na­ških bor­bi unu­tar Ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je Ju­go­sla­vi­je“. To „pi­smo“ ima­lo je po­seb­nu te­ži­nu u de­fi­ni­tiv­nom pot­či­nja­va­nju KPJ Ko­min­ter­ni. Ima in­di­ci­ja da je Jo­sip Broz, pri­je hap­še­nja 1928, či­tao Sta­lji­no­ve knji­ge, kao i da je to­kom pe­to­go­di­šnje ro­bi­je (1928–1934) bio „te­o­rij­ski iz­gra­đen“ i for­mi­ran na „pre­pi­si­ma“ i ša­pi­ro­gra­fi­sa­nim pre­vo­di­ma so­vjet­ske ide­o­lo­ške li­te­ra­tu­re.
(NA­STA­VI­ĆE SE)

PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ