PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Po­če­tak ra­ta uči­nio je, do­dat­no, Jo­si­pa Bro­za i Jo­si­fa Vi­sa­ri­o­no­vi­ča uče­sni­ci­ma i ak­te­ri­ma istog pro­ce­sa. Po­red ve­za sa kra­ljev­skom vla­dom, So­vjet­ski Sa­vez je u pred­ve­čer­je ra­ta i to­kom rat­nih go­di­na, pre­ko Ko­min­ter­ne, odr­ža­vao in­ten­ziv­ne od­no­se sa KPJ. Fo­r­mal­no Ko­min­ter­na je ima­la sta­tus or­ga­ni­za­ci­je či­ja po­li­ti­ka ne oba­ve­zu­je so­vjet­sku vla­du. Su­štin­ski, ve­ze tog „svjet­skog šta­ba re­vo­lu­ci­je” sa nje­nim sek­ci­ja­ma, me­đu ko­ji­ma i KPJ, bi­le su pod kon­tro­lom Sta­lji­no­ve spolj­ne po­li­ti­ke. U isto vri­je­me dio sa­rad­nje odr­ža­van je, sa ma­njim pre­ki­di­ma, di­plo­mat­skim pu­tem. Shva­ta­nje pro­le­ter­skog in­ter­na­ci­o­na­li­zma na­la­ga­lo je ko­mu­ni­sti­ma či­ta­vog svi­je­ta da bra­ne So­vjet­ski Sa­vez, što je vla­da SSSR ko­ri­sti­la sin­hro­ni­zu­ju­ći svo­je po­li­tič­ke i voj­ne in­te­re­se, uklo­plje­ne u po­li­ti­ku an­ti­hi­tle­rov­ske ko­a­li­ci­je, sa ak­ci­ja­ma ko­mu­ni­stič­kih par­ti­ja. U isto vri­je­me kod ju­go­slo­ven­skih ko­mu­ni­sta po­sto­ja­la je bez­gra­nič­na vje­ra u So­vjet­ski Sa­vez i nje­go­vu moć. Pod­jed­na­ko čvr­sta ubje­đe­nja pre­ma Ru­si­ji imao je i srp­ski na­rod.
Sli­je­de­ći „li­ni­ju” Ko­min­ter­ne, Ti­to se, na­kon ve­li­kih de­mon­stra­ci­ja u Be­o­gra­du, u ko­ji­ma je 27. mar­ta 1941. od­ba­če­no pri­stu­pa­nje Ju­go­sla­vi­je Troj­nom pak­tu, i da­lje su­prot­sta­vljao im­pe­ri­ja­li­stič­kom ra­tu. Sma­trao je da se opa­snost od ra­ta mo­že iz­bje­ći sa­mo oslo­nom Ju­go­sla­vi­je na SSSR. To ni­je bi­lo u ko­li­zi­ji sa nje­go­vim čvr­stim ubje­đe­njem da je sve­ta du­žnost ko­mu­ni­sta da bra­ne in­te­gri­tet i ne­za­vi­snost Ju­go­sla­vi­je. U da­ni­ma na­pa­da Nje­mač­ke na Ju­go­sla­vi­ju i krat­ko­traj­nog april­skog ra­ta 1941. for­mi­rao je Vr­hov­ni ko­mi­tet na či­jem je če­lu bio, opre­di­je­lio se za oru­ža­ni ot­por, upo­zo­ra­vao na opa­snost od bra­to­u­bi­lač­kog ra­ta, po­zvao „na­ro­de Ju­go­sla­vi­je” u bor­bu pro­tiv oku­pa­to­ra. Ima in­di­ci­ja da je ta­da za­če­to i Sta­lji­no­vo ne­za­do­volj­stvo Ti­tom. Za­stu­pa­ju­ći ne­po­ko­le­blji­vo op­sta­nak i cje­lo­kup­nost Ju­go­sla­vi­je, J. B. Ti­to se tih da­na une­ko­li­ko raz­i­šao sa zva­nič­nim po­gle­di­ma Ko­min­ter­ne i Mo­skve ko­ja je, krat­ko­traj­nim pre­ki­dom di­plo­mat­skih od­no­sa sa ju­go­slo­ven­skom dr­ža­vom, su­štin­ski pri­zna­la nje­nu po­dje­lu i uni­šte­nje. Za par­ti­ju na či­jem je če­lu bio, ali i za sa­mog Jo­si­pa Bro­za Ti­ta, rat je u tom tre­nut­ku još bio su­kob „dva im­pe­ri­ja­li­stič­ka ta­bo­ra” u na­sto­ja­nju da odr­že svo­ju „pljač­ka­šku vla­da­vi­nu”. Na­su­prot ra­tu, za Ti­ta i ju­go­slo­ven­ske ko­mu­ni­ste od va­žno­sti je bi­lo da u „svi­je­tu so­ci­ja­li­zma” vla­da „mir i bla­go­sta­nje” i da „dvi­je­sto­mi­li­jun­ska brat­ska za­jed­ni­ca na­ro­da ve­li­kog So­vjet­skog Sa­ve­za ko­ra­ča po­bje­do­no­sno ve­dra i ve­se­la li­ca dži­nov­skim ko­ra­ci­ma iz so­ci­ja­li­zma ka ko­mu­ni­zmu”. Me­đu naj­ve­ćim ge­ni­ji­ma čo­vje­čan­stva, ko­ji su obi­lje­ži­li taj put, Ti­to je sma­trao i Sta­lji­na. Sta­ljin je bio naj­mar­kant­ni­ja fi­gu­ra u svjet­skom ko­mu­ni­stič­kom po­kre­tu ko­ja je svo­jim dje­la­njem naj­di­rekt­ni­je apri­la 1941. „na­pa­ja­la vje­rom” ju­go­slo­ven­ske ko­mu­ni­ste. U tom tre­nut­ku, po mi­šlje­nju Ti­ta i par­tij­skog vr­ha, sa­zri­je­va­nju „re­vo­lu­ci­o­nar­nih ener­gi­ja” pod­jed­na­ko je do­pri­no­si­lo po­na­ša­nje biv­ših vla­sti i bur­žo­a­zi­je, kao i oku­pa­to­ra. Ja­snog raz­dva­ja­nja ono­ga što je te­ror oku­pa­to­ra, a šta kla­sna eks­plo­a­ta­ci­ja u nji­ho­vim is­tu­pi­ma go­to­vo i da ne­ma. Ta­kvi po­gle­di na stvar­nost bi­li su u sa­gla­sno­sti sa po­ru­ka­ma ko­je su ju­go­slo­ven­ski ko­mu­ni­sti do­bi­ja­li od Ko­min­ter­ne. Tek je na­pad Nje­mač­ke na So­vjet­ski Sa­vez 22. ju­na 1941. bio onaj pre­su­dan mo­me­nat na­kon ko­ga su ju­go­slo­ven­ski ko­mu­ni­sti od­luč­no pri­stu­pi­li pri­pre­ma­ma za usta­nak. Za ju­go­slo­ven­ske ko­mu­ni­ste tog tre­nut­ka rat je pre­stao da bu­de „im­pe­ri­ja­li­stič­ki” i po­stao oslo­bo­di­lač­ki i an­ti­fa­ši­stič­ki. Istog da­na sti­gla je i di­rek­ti­va Ko­min­ter­ne ko­ja je na­la­ga­la KPJ da usta­ne u od­bra­nu SSSR-a. Ne­ko­li­ko da­na ka­sni­je J. V. Sta­ljin je u go­vo­ru upu­će­nom na­ci­ji po­seb­no na­gla­sio da rat ko­ji So­vjet­ski Sa­vez vo­di, po­red oslo­bo­đe­nja otadž­bi­ne, ima za cilj da pru­ži „po­moć svim na­ro­di­ma Evro­pe ko­ji ste­nju pod jar­mom nje­mač­kog fa­ši­zma”. Sta­ljin je na­gla­sio da u ra­tu ko­ji je za­po­čeo SSSR ne­će bi­ti sam. Ina­če, pre­ma do­stup­nim po­da­ci­ma, Ti­to je pri­je na­pa­da Nje­mač­ke na So­vjet­ski Sa­vez u te­le­gra­mi­ma upu­će­nim Ko­min­ter­ni i Sta­lji­nu is­ka­zi­vao sprem­nost da u slu­ča­ju da do na­pa­da do­đe po­dig­ne usta­nak pro­tiv oku­pa­to­ra.
Ti­to je uče­stvo­vao o do­no­še­nju od­lu­ke o pri­stu­pa­nju ne­po­sred­nim pri­pre­ma­ma za oru­ža­nu bor­bu. Du­žnost ko­man­dan­ta u Glav­nom šta­bu na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­kih par­ti­zan­skih od­re­da Ju­go­sla­vi­je vr­šio je od nje­go­vog for­mi­ra­nja 27. ju­na 1941. Sa­mo dan po­sli­je Sta­lji­no­vog go­vo­ra u Mo­skvi, u ko­me je osu­đen „vje­ro­lom­ni na­pad” Ne­mač­ke na SSSR, Ti­to je sa čla­no­vi­ma Po­lit­bi­roa CK KPJ 4. ju­la u Be­o­gra­du do­nio od­lu­ku o po­kre­ta­nju oru­ža­nog ustan­ka, na či­jem se če­lu na­šao. Ta od­lu­ka je di­je­lom pro­is­te­kla iz po­tre­be da bez­re­zer­vno i od­mah bu­de po­dr­žan So­vjet­ski Sa­vez, ali se za­sni­va­la na re­al­noj pro­cje­ni da an­ga­žo­va­nje nje­mač­kih je­di­ni­ca na Is­toč­nom fron­tu stva­ra po­god­ne uslo­ve za po­di­za­nje ustan­ka i oslo­bo­đe­nje ze­mlje. Ubje­đe­nje da rat ne­će du­go tra­ja­ti uti­ca­lo je na pr­vo­bit­no ubje­đe­nje J. B. Ti­ta da kao „bor­be­ni po­li­gon” na ko­me tre­ba do­če­ka­ti Cr­ve­nu ar­mi­ju bu­de iza­bra­no Ho­mo­lje i pro­stor iz­me­đu Du­na­va i Mo­ra­ve. Iz po­ru­ka ko­je je KPJ sla­la Mo­skvi vi­di se da je Ko­min­ter­na bi­la do­bro upo­zna­ta sa pri­pre­ma­ma za usta­nak, iz­da­va­njem pro­gla­sa sa po­zi­vom na ma­sov­ni usta­nak, or­ga­ni­zo­va­njem par­ti­zan­skih od­re­da, pr­vim par­ti­zan­skim ak­ci­ja­ma, te­ro­rom oku­pa­ci­o­nih vla­sti, pr­vim žr­tva­ma, po­na­ša­nju po­kre­ta Dra­go­lju­ba Mi­ha­i­lo­vi­ća. Ne­ma po­da­ta­ka ali je ve­o­ma iz­vje­sno da su sa sa­dr­ža­ji­ma po­ru­ka ko­je je Ti­to do­sta­vljao G. Di­mi­tro­vu i sa ko­ji­ma su bi­li upo­zna­ti vo­de­ći ka­dro­vi Ko­min­ter­ne (Pik, To­lja­ti, Ma­nu­il­ski...), sti­za­li i do so­vjet­skog dr­žav­nog vr­ha, pa i do J. V. Sta­lji­na.
(NA­STA­VI­ĆE SE)