A ri­je­ka te­če kao gla­snik vječ­no­sti, ži­vo­ta i pre­mi­nu­ća.
Na nju da­nas sli­je­će, vi­dim, sa­mo je­dan ga­leb za­lu­tao i sle­đen.
Sve što je neo­bič­no i za­ni­mlji­vo je. Jed­nom, 19. fe­bru­a­ra 1929. go­di­ne, na ne­bu od Lju­blja­ne sko­ro do Be­o­gra­da, po­ja­vi­la su se če­ti­ri sun­ca. Pr­vo sun­ce sta­ja­lo je u cen­tru elip­se du­gi­nih bo­ja, na sva­kom kra­ku bi­lo je po jed­no ma­nje sun­ce. Dva ma­nja sun­ca ši­ri­la su kra­ke u prav­cu iz­van kru­ga. Oko pra­vog sun­ca bio je svje­tao i ve­li­ki ko­lut, a u kru­gu li­je­vo i de­sno – po jed­no po­lar­no sun­ce. Ver­ti­kal­no nad ko­lu­tom re­đa­le su se du­ge. Če­tvr­to sun­ce sta­ja­lo je po stra­ni i te­že se vi­dje­lo.
To se ko­men­ta­ri­sa­lo ta­da kao bu­duć­nost dr­ža­ve Ju­go­sla­vi­je.
Kao što je iz al­he­mi­je po­sta­la he­mi­ja, „kao mu­dra kći od lu­de maj­ke”, ta­ko je iz astro­lo­gi­je po­sta­la astro­no­mi­ja, na­u­ka o za­ko­ni­ma ko­ji vla­da­ju zvi­je­zda­ma i nji­ho­vim kre­ta­nju i od­no­si­ma i uti­ca­ju na ze­mlju i ži­vot na ze­mlji.
Ipak, dok pre­li­je­će zbu­nje­ni ga­leb iz­nad ri­je­ke, ja mi­slim – sve je to još uvi­jek taj­na, ot­pri­li­ke ka­ko je Nje­goš imao vi­zi­ju o ko­smo­su pi­šu­ći „Lu­ču mi­kro­ko­zmu”.
Sva­ka je zvi­je­zda taj­na kao i sva­ki čo­vjek taj­na – mi­kro­ko­smos.
Na­rod­ni pro­ro­ci i vi­dov­nja­ci

Bu­duć­nost mo­gu pred­vi­dje­ti sa­mo vi­do­vi­ti lju­di i ve­li­ki na­uč­ni­ci.
Oni su bo­go­na­dah­nu­ti lju­di.
Ima­ju ka­ko se ka­že „še­sto” ču­lo.
Na­rod i cr­kva na­zi­va­ju ih pr­o­zir­ljiv­ci. (Ima i onih ko­ji ni­su vi­do­vi­ti pa va­ra­ju la­ko­vjer­ni svi­jet).
Vi­dov­njak mo­že pret­ka­za­ti naš bu­du­ći ži­vot do sit­ni­ca.
Astro­lo­zi ni­su pro­ro­ci. Astro­log ne pro­ri­če, sa­mo pred­vi­đa, sa­vje­tu­je.
Is­ku­stvo po­ka­zu­je da su i jed­ne i dru­ge ko­ri­sti­li dr­žav­ni­ci: Hi­tler, Na­po­le­on, Sta­ljin, Fran­ko. Nji­ma su ra­di­li ho­ro­sko­pe.
Fran­ku su pred­vi­dje­li da će 1940. bi­ti na vr­hun­cu sla­ve, a u ro­ku od tri go­di­ne pa­šće na uli­ci kao žr­tva aten­ta­ta i zbog dej­stva ne­kog ja­kog otro­va.
U Her­ce­go­vi­ni, Sr­bi­ji, Cr­noj Go­ri bio je ve­li­ki broj vi­do­vi­tih lju­di, pro­ro­ka. Po­me­nu­će­mo sa­mo ne­ke ko­je je za­pi­sao dr Ra­do­van Ka­zi­mi­ro­vić u dje­lu „Ta­jan­stve­ne po­ja­ve u na­šem na­ro­du”.
Star je bi­je­li svi­jet, go­vo­ri naš na­rod. Taj­ni je bi­lo i bi­će. Za­to će­mo pod­sje­ti­ti pr­vo na sta­ro­za­vjet­ne pro­ro­ke ko­ji su ži­vje­li pri­je Hri­sta: Isa­i­ju, Je­re­mi­ju, Je­zi­ki­ju i Da­ni­la. Bi­li su to istin­ski ve­li­ki pro­ro­ci, ka­zi­va­li su isti­nu i ca­re­vi­ma i na­ro­du, za­to su ka­žnje­ni smr­ću.
Oni i ka­sni­ji dru­gi pro­ro­ci do­ka­za­li su svo­jim da­rom pri­mlje­nim od Bo­ga, da mo­že bi­ti sa­mo od Bo­ga, ta­jan­stve­no – pro­ro­čan­stvo. Ne mo­že se ob­ja­sni­ti na­uč­nim ra­ci­o­nal­nim me­to­dom.
Duh Bo­ži­ji iza­zi­va u du­ši pro­ro­ka sli­ke, vi­bra­ci­je u ko­ji­ma se ocr­ta­va bo­žan­ska mi­sao, sli­ke, taj­ne isti­ne.
Pro­rok Isa­ji­ja, za­mi­sli­te, ži­vo je 700. go­di­na pri­je Hri­sta i sa­gle­dao Hri­sto­vu po­ja­vu iz te vre­men­ske du­bi­ne!
Ro­đen je u Je­ru­sa­li­mu, ple­mić­kog je ro­da.
Va­lja još jed­nom na­po­me­nu­ti da ta­da­šnji vla­da­ri ni­su bi­li hri­šća­ni već var­va­ri.
Ta­da­šnjeg ca­ra Ma­na­si­ja i nje­go­vu vla­da­vi­nu Isa­i­ja je upo­re­dio sa So­do­mom i Go­mo­rom. Za­to je bio uhva­ćen, iz­ve­den van Je­ru­sa­li­ma i pre­še­gan te­ste­rom.
Isa­ji­ja je pro­re­kao sko­ri pad Je­ru­sa­li­ma pod Asir­ce, po­zi­vao ca­ra i na­rod da se uzda­ju u po­moć Bo­ga Sve­vi­šnjeg. Do­go­di­lo se ono što je pro­re­kao.
Kao što se zna se­dam vje­ko­va ka­sni­je ro­dio se Isus Hri­stos.

Na­ro­di će ras­ko­va­ti
ma­če­ve u plu­go­ve
Nje­go­va pro­ro­čan­stva su išla da­le­ko is­pred vre­me­na, a da li će se ostva­ri­ti i ono, za čo­vje­čan­stvo spa­so­no­sno, to će se zna­ti tek u ne­koj bu­duć­no­sti, a to je ovo: „Bi­će vri­je­me ka­da će na­ro­di ras­ko­va­ti ma­če­ve svo­je u plu­go­ve, a ko­plja svo­ja u sr­po­ve; dan ka­da ne­će di­za­ti mač na­rod na na­rod, ni­ti se vi­še uči­ti bo­ju.”
Pro­rok Da­ni­lo, iz car­skog ple­me­na, 500 go­di­na pri­je Hri­sta.
Va­vi­lon­ski car Na­bu­ko­do­no­sor ra­zo­rio je i opljač­kao Je­ru­sa­lim. Da­ni­lo, kao dje­čak, od­ve­den u rop­stvo za­jed­no sa dru­gim Izra­il­ci­ma. Kad je od­ra­stao Bog mu da­de dar vi­do­vi­to­sti. Car je pri­zvao Da­ni­la da mu tol­ku­je san, ko­ji mu ni­ko ni­je umio pro­tu­ma­či­ti. Isto ta­kav san usnuo je Da­ni­lo i pro­tu­ma­čio ca­rev san.
(Na­sta­vi­će se)


PI­ŠE: Ko­sta Ra­do­vić