PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Stu­pa­ju­ći u oru­ža­nu bor­bu, Ti­to se, u po­čet­ku, krat­ko, pri­dr­ža­vao 4. ju­la 1941. pri­spje­le di­rek­ti­ve Ko­min­ter­ne ko­ja je iz­ra­ža­va­la Sta­lji­nov stav „da se u sa­da­šnjoj eta­pi ra­di o oslo­bo­đe­nju od fa­ši­stič­kog pod­jarm­lji­va­nja, a ne o so­ci­ja­li­stič­koj re­vo­lu­ci­ji”. U tom ča­su i kod nje­ga je bio do­mi­nan­tan „re­vo­lu­ci­o­nar­no-sek­ta­ški” dog­ma­ti­zam ko­ji je go­vo­rio da u tre­nut­ku za­po­či­nja­nja ustan­ka ni­je po­sto­ja­la ja­sna svi­jest o na­sta­loj isto­rij­skoj si­tu­a­ci­ji ko­ja se umno­go­me raz­li­ko­va­la od okol­no­sti u ko­ji­ma je iz­vo­je­va­na Ok­to­bar­ska re­vo­lu­ci­ja. Dio tih sta­vo­va in­di­rekt­no je pro­is­ti­cao i iz Sta­lji­no­vih uče­nja iz­ni­je­tih u knji­zi Isto­ri­ja SKP-b, či­ji je je­dan dio Ti­to i sam pre­veo. Ipak, ve­o­ma br­zo Ti­to se oslo­bo­dio tog vi­da dog­ma­ti­zma i pre­po­znao „re­vo­lu­ci­o­nar­nu si­tu­a­ci­ju” ko­ju je tre­ba­lo is­ko­ri­sti­ti. On je ve­o­ma ra­no is­ka­zao sprem­nost da „mo­di­fi­ku­je” di­rek­ti­ve Ko­min­ter­ne i „pri­la­go­di” ih da­tim okol­no­sti­ma.
Opre­dje­lju­ju­ći se da rat u Ju­go­sla­vi­ji po­red oslo­bo­di­lač­ke ima i re­vo­lu­ci­o­nar­nu di­men­zi­ju, što je pro­ti­vur­je­či­lo na­lo­zi­ma J. V. Sta­lji­na, Ti­to je su­štin­ski uki­nuo mo­guć­nost na­la­že­nja „za­jed­nič­kog je­zi­ka” sa le­ga­li­stič­kim, ta­ko­đe an­ti­fa­ši­stič­kim po­kre­tom na či­jem se če­lu na­la­zio D. Mi­ha­i­lo­vić. To opre­dje­lje­nje (re­vo­lu­ci­o­nar­no pre­u­zi­ma­ne vla­sti) di­rekt­no je vo­di­lo u gra­đan­ski rat. Na­sto­je­ći da svo­jom po­li­ti­kom ne pra­vi So­vjet­skom Sa­ve­zu „spolj­no­po­li­tič­ke te­ško­će”, Ti­to ipak ni­je bio spre­man da sa­slu­ša ape­le Mo­skve i za­jed­no sa Mi­ha­i­lo­vi­ćem for­mi­ra je­din­stven po­kret ot­po­ra. Svi­jest da će na­pad Nje­mač­ke na So­vjet­ski Sa­vez iza­zva­ti svjet­sku re­vo­lu­ci­ju, ko­joj je ne­sum­nji­vo u pr­vim mje­se­ci­ma ra­ta ro­bo­vao i J. B. Ti­to, bi­la je po­sle­di­ca po­sto­ja­nja broj­nih „ide­o­lo­ških na­no­sa” ko­ji će po­če­ti da iš­če­za­va­ju tek ka­da se i sam po­kret na či­jem se če­lu na­la­zio bu­de pri­la­go­đa­vao stvar­no­sti u ko­joj je dje­lo­vao. Po­sli­je po­čet­nih oče­ki­va­nja da je­di­ni­ce Cr­ve­ne ar­mi­je br­zo „iz­bi­ju” na gra­ni­ce Ju­go­sla­vi­je, Ti­tu i ju­go­slo­ven­skom ko­mu­ni­stič­kom vođ­stvu po­sta­lo je ja­sno da će na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ka bor­ba mo­ra­ti da se vo­di u uslo­vi­ma „stra­te­škog za­o­kru­že­nja”, bez oče­ki­va­ne po­mo­ći iz SSSR. To sa­zna­nje je naj­di­rekt­ni­je uti­ca­lo na po­ste­pe­no osa­mo­sta­lji­va­nje od uti­ca­ja ko­je je do tog tre­nut­ka imao SSSR i J. V. Sta­ljin.
Ka­rak­ter ra­ta i me­đu­na­rod­ne oba­ve­ze SSSR pre­ma sa­ve­zni­ci­ma pre­sud­no su uti­ca­le da Ko­min­ter­na av­gu­sta 1941. „ugu­ši“ ini­ci­ja­ti­vu ju­go­slo­ven­skog par­tij­skog vr­ha o for­mi­ra­nju „na­ci­o­nal­nog ko­mi­te­ta” kao pan­da­na iz­bje­glič­koj vla­di u Lon­do­nu. For­mi­ra­nje na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­kih od­bo­ra (NOO) u lje­to 1941, ko­je se za­sni­va­lo na stra­te­gi­ji KPJ o na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­koj bor­bi kao okvi­ru re­vo­lu­ci­o­nar­ne smje­ne vla­sti, ta­ko­đe je bi­lo u su­prot­no­sti sa Sta­lji­no­vim uče­njem o „dvi­je eta­pe re­vo­lu­ci­je”. Ko­min­ter­na se su­prot­sta­vlja­la i svim vi­do­vi­ma lje­vi­ča­re­nja i re­vo­lu­ci­o­nar­nog te­ro­ra ko­ji su po­seb­no do­šli do iz­ra­ža­ja u pe­ri­o­du ka­da je, u zi­mu 1941-1942. bi­la pre­ki­nu­ta ra­dio-ve­za sa na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­kim po­kre­tom. Kri­ti­ko­va­no je i stva­ra­nje pro­le­ter­skih bri­ga­da (pr­va je oform­lje­na na Sta­lji­nov ro­đen­dan, 21. de­cem­bar 1941). Pod uti­ca­jem ko­ji je sti­zao iz Mo­skve KPJ je na­sto­ja­la da „umi­ri” kla­sne to­no­ve i da da pred­nost uje­di­nje­nju svih an­ti­fa­ši­stič­kih sna­ga u bor­bi sa oku­pa­to­rom. Bi­la je to po­sle­di­ca me­đu­na­rod­ne po­li­ti­ke ko­ju je Sta­ljin bio pri­nu­đen da vo­di, a ko­ja je pod­ra­zu­mi­je­va­la i nad­zor nad svim aspek­ti­ma „ju­go­slo­ven­ske re­vo­lu­ci­je”. Sa­mim tim ne­za­vi­sni duh ju­go­slo­ven­ske re­vo­lu­ci­je, ob­li­ko­van mi­mo i pro­tiv vo­lje J. V. Sta­lji­na, dje­lo je J. B. Ti­ta i ju­go­slo­ven­skih ko­mu­ni­sta. Stra­te­gi­ja od­bra­ne ze­mlje bi­la je po­ve­za­na sa na­sto­ja­nji­ma da to­kom ra­ta bu­de ostva­re­no pot­pu­no na­ci­o­nal­no oslo­bo­đe­nje i iz­ve­de­na so­ci­jal­na re­vo­lu­ci­ja. U tre­nu­ci­ma kri­za do pu­nog iz­ra­ža­ja su do­la­zi­li i sek­ta­ško dog­mat­ski sta­vo­vi o po­tre­bi raz­ra­ču­na­va­nja sa kla­snim ne­pri­ja­te­lji­ma, što je, objek­tiv­no, spu­ta­va­lo sna­gu ot­po­ra oku­pa­to­ru.
U par­ti­zan­skim je­di­ni­ca­ma nje­go­van je kult SSSR, Cr­ve­ne ar­mi­je i Sta­lji­na. Obi­lje­ža­va­ne su go­di­šnji­ce Ok­to­bar­ske re­vo­lu­ci­je. Ti­to je re­dov­no slao če­stit­ke za Sta­lji­nov ro­đen­dan. U zi­mu 1942. u Mo­skvi je uoče­no da ru­ko­vod­stvo par­ti­zan­skog po­kre­ta ni­je po­zna­to so­vjet­skom jav­nom mnje­nju i da tu „bez­lič­nost” tre­ba pre­ki­nu­ti. U toj funk­ci­ji bi­lo je i po­kre­ta­nje ra­dio-sta­ni­ce Slo­bod­na Ju­go­sla­vi­ja ko­ja je svoj pro­gram emi­to­va­la iz SSSR. Za­hva­lju­ju­ći po­li­tič­koj i pro­pa­gand­noj po­mo­ći Mo­skve, u svi­jet se pred kraj 1942. i po­čet­kom 1943. de­fi­ni­tiv­no pro­bi­la isti­na o ra­tu u Ju­go­sla­vi­ji. Ti­to je i u je­sen 1942. sli­je­dio po­li­ti­ku Sta­lji­na i Ko­min­ter­ne ko­ji su sma­tra­li da još ni­je­su po­sto­ja­li me­đu­na­rod­ni uslo­vi za for­mi­ra­nje par­ti­zan­ske vla­de. Pri­hva­tio je di­rek­ti­vu Mo­skve da „na ovoj eta­pi” bor­be ne po­sta­vlja „pi­ta­nje uki­da­nja mo­nar­hi­je”, ne is­ti­če „pa­ro­lu re­pu­bli­ke“, rje­ša­va­nje pi­ta­nja re­ži­ma od­lo­ži „po­sli­je oslo­bo­đe­nja ze­mlje”. Ipak, stva­ra­njem Iz­vr­šnog od­bo­ra AV­NOJ-a on je stvo­rio ti­je­lo ko­je je vr­ši­lo funk­ci­je vla­de i po­red to­ga što ni­je ima­lo re­sor voj­ske i spolj­nih po­slo­va.
Go­di­nu da­na ka­sni­je, na Dru­gom za­sje­da­nju AV­NOJ-a (29-30. no­vem­bar 1943) u Jaj­cu, Ti­to se od­lu­čio da odu­zme le­gi­tim­nost iz­bje­glič­koj vla­di, su­spen­du­je mo­nar­ha, pro­gla­si fe­de­ra­ci­ju, AV­NOJ kon­sti­tu­i­še kao naj­vi­ši or­gan ju­go­slo­ven­ske fe­de­ra­ci­je, ofor­mi Na­ci­o­nal­ni ko­mi­tet oslo­bo­đe­nja Ju­go­sla­vi­je (NKOJ) kao fak­tič­ki pri­vre­me­nu vla­du no­ve Ju­go­sla­vi­je. Pre­ma po­sto­je­ćim in­di­ci­ja­ma, na­ve­de­ne od­lu­ke su raz­lju­ti­le Sta­lji­na ko­ji ih je do­ži­vio kao „uda­rac u le­đa SSSR-u i od­lu­ka­ma u Te­he­ra­nu”. Sa od­lu­ka­ma Dru­gog za­sje­da­nja AV­NOJ-a so­vjet­ska vla­da se slo­ži­la ne­što ka­sni­je, 14. de­cem­bra 1943. Sta­ljin je iz objek­tiv­nih raz­lo­ga po­dr­žao bri­tan­sku „po­li­ti­ku kom­pro­mi­sa” jer ni­je bio spre­man da za­rad jed­ne re­vo­lu­ci­je na Bal­ka­nu, ko­ju for­mal­no ni­ka­da ni­je pri­znao, kva­ri od­no­se sa Ve­li­kom Bri­ta­ni­jom. Isto­vre­me­no, po sve­mu su­de­ći, on ni­je vje­ro­vao u po­bje­du re­vo­lu­ci­je bez po­mo­ći so­vjet­skih oru­ža­nih sna­ga. U tom kon­tek­stu tre­ba gle­da­ti i po­li­ti­ku „fif­ti-fif­ti“ (50–50) ko­ja je sim­bo­li­zo­va­la po­dje­lu po­li­tič­kog uti­ca­ja iz­me­đu So­vje­ta i Bri­ta­na­ca. Ipak, od­lu­ke do­ni­je­te na Dru­gom za­sje­da­nju AV­NOJ-a ubje­dlji­vo su svje­do­či­le o sna­zi NOP-a, ste­pe­nu re­vo­lu­ci­o­nar­nih pro­mje­na u Ju­go­sla­vi­ji, po­tre­bi da one bu­du oza­ko­nje­ne i me­đu­na­rod­no pri­zna­te.
(NA­STA­VI­ĆE SE)