PI­ŠE: Ko­sta Ra­do­vić


Pa­ko je još 1886. go­di­ne pri­čao se­lja­ci­ma da će sni­jeg ko­ji je te zi­me na­pa­dao br­zo is­kop­nje­ti, ali „da će se oko­ti­ti te zi­me ko­bi­la ve­li­ka, li­sa­sta niz kos, te­ško ono­me ko­me oma­ne re­pom!”.
Da­lje: „Evo ima ne­ko­li­ko go­di­na da je Austri­ja po­če­la ku­va­ti čor­bu u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni. Ku­va­će je pu­nih 40 go­di­na. U ovu čor­bu si­pa­će pa­par, sva­ki dan po 40 đa­vo­la, osta­lim po­moć­ni­ci­ma ni bro­ja se ne zna. Naj­zad će čor­bu po­ku­sa­ti sa­ma Austri­ja, pa će sa Bal­ka­na ne­sta­ti”.
„Tur­ci će iz­gu­bi­ti rat na Bal­ka­nu”. Pro­tiv Austri­je di­ći će se Her­ce­gov­ci, pa Bo­san­ci…iš­če­znu­će sa Bal­ka­na…”
Odi­sta od 1878. do 1918. ima rav­no če­tr­de­set go­di­na vla­sti Austri­je.
Po­go­dio je i da će 1914. go­di­ne u mje­stu Rav­ni do­bi­ti Cr­ve­ni krst.
Pa­ko je pr­o­ro­ko­vao: „Ne daj Bo­že ni mom šte­ne­tu da do­če­ka 1914...” (1914. Po­čeo je Pr­vi svjet­ski rat, aten­ta­tom Ga­vri­la Prin­ci­pa na Fra­nja Jo­si­pa).
„U dru­goj hi­lja­di go­di­na na ze­mlji će vla­da­ti car­stva đa­vo­la, ko­me će Bog da­ti upra­vu na Ze­mlji zbog bez­bo­žnih lju­di ko­ji će Bo­gu kri­vi­ti vi­li­ce”; za­vla­da­će ne­slo­ga i Prav­da će uz­ma­ći pred ne­prav­dom; Đa­vo­lja vla­da­vi­na (1900-1918) ostvi­će lju­dim ši­ri­nu i ubje­đe­nje da su od di­vljih zvje­ri; Od sva­če­ga će se pra­vi­ti oruž­je.
Đa­vo će na­tje­ra­ti lju­de da iz­mi­sle mno­ga ču­de­sa sa ko­ji­ma će se bo­lje i lak­še uni­šta­va­ti i naj­po­sli­je će po­zva­ti u po­moć ku­gu, ko­le­ru i dru­ge bo­le­sti da do­vr­še ne­do­vr­še­no. (Po­zna­to je da je 1916-1917 bio po­mor na­ro­da od „špa­njo­li­ce” i gla­di).
– Lju­di će dru­mom ići i kre­pa­va­ti od gla­di; ne­će bi­ti sti­da ni obra­za; o sve­mu će se vi­še vo­di­ti bri­ge no o čoj­stvu i obra­zu; rat će po­če­ti u dan pro­ro­ka Ili­je 1914. go­di­ne, a za­vr­ši­ti se u ja­nu­a­ru 1918; na srp­ski na­rod na­pa­šće ja­ta sva­ko­ja­kih pti­ca pred­vo­đe­nih cr­nom or­lu­ši­nom, ali će se po­vra­ća­ti kr­va­vih kri­la i klju­no­va i pro­ći će ih sva­ka vo­lja za na­pa­da­nje; Srp­sko oruž­je za­si­ja­će kao Sun­ce…
Sr­bi će ipak na­lju­ti­ti svo­je ne­pri­ja­te­lje ko­ji će ih uda­ri­ti za­jed­no i pre­ga­zi­ti im sve ze­mlje i na­tje­ra­ti ih u pu­ste go­re i ši­ro­ko mo­re. U klan­ce ja­di­kov­ce po pu­stim go­ra­ma po­si­ja­će Sr­bi vi­še mra­mo­ra ne­go im je je­la i ja­vo­ra. Ta­da će se za du­kat pro­da­va­ti dva vo­la i naj­bo­lji konj da­vat za hljeb od ne­pro­si­ja­nog ječ­ma. Od tje­le­sa srp­skih si­no­va i ko­nja gra­di­će se mo­sto­vi i dru­mo­vi. Sr­be će is­ko­pat Pu­sta go­ra, ali će ih pri­mi­ti ši­ro­ko mo­re i spa­si­ti od ne­vo­lje i si­le ne­pri­aj­te­lja. (Od­stu­pa­nje pre­ko Al­ba­ni­je na Krf i Bi­zer­tu).
Po­što se Sr­bi od­mo­re i na­pu­ne kr­vi i me­sa, tra­va za­mi­je­ni si­je­no i go­ra sa­kri­je osvet­ni­ke, po­ći će da tra­že otadž­bi­nu. (So­lun­ski front, po­vla­če­nje austro­u­gar­ske voj­ske, oslo­ba­đa­nje srp­skih ze­ma­lja…)
Po­tu­če­ni ne­pri­ja­telj po­vu­ći­će se u Ono­gošt (Nik­šić) i raz­dvo­ji­će se u dva prav­ca. Na Cr­kvi­ne (mje­sto u Gac­ku) će se pro­li­ti to­li­ko kr­vi da će kr­va­vi po­to­ci no­si­ti ka­pe i ka­ba­ni­ce u Ras­će­li­cu (iz­me­đu Gac­ka i Ne­ve­si­nja).
Bi­je­la voj­ska is­pod Is­to­ka sa per­ja­ni­ca­ma za ka­pom i pred njom voj­vo­da Mi­ha­i­lo is­kr­ca­će se na Met­ko­vi­će, oda­tle po­ći uz Her­ce­go­vi­nu. Na po­po­vu po­lju iz­me­đu dvi­je gu­je lu­te­ran­ska voj­ska do­če­ka­će bi­je­lu i pa­nu­će sil­na krv, a kr­va­vi po­to­ci po­te­ći niz Po­po­vo.
Po­sled­nji boj u her­ce­go­vi­ni bi­će u Ne­ve­si­nju u ko­me će se pro­li­ti to­li­ko kr­vi da će no­si­ti ko­nje i ju­na­ke, iz te kr­vi gra­nu­će sun­ce Her­ce­go­vi­ni.
U Bo­sni će naj­ve­će po­kla­nje bi­ti kod Ba­nja­lu­ke, u ci­je­lom svi­je­tu od Be­ča do Ca­ri­gar­da ko­me je put pre­ko Her­ce­go­vi­ne i Ma­ke­do­ni­je. Ta­da će se oka pše­ni­ce pro­da­va­ti po 1.000 du­ka­ta, oka ječ­ma 500, a gla­va od ma­zge po 124 du­ka­ta.
Na­rod u pla­ni­ni Vo­lu­ja­ku pro­na­ći će pe­ći­nu i u njoj to­var zla­ta i to­var pro­sa i vi­še će se po­gra­bi­ti oko pro­sa ne­go oko zla­ta.
Austrij­ska ko­la ne­će ni­kad pro­ći za Gac­ko i Fo­ču.
Srp­sko car­stvo će se uje­di­ni­ti i sva­ki Sr­bin će se za­ču­di­ti ko­li­ko je ve­li­ko.
Na­i­la­ze­ći po­red gro­blja Sr­bi će go­vo­ri­ti (1914–1916) – usta­ni­te mr­tvi da vi­di­te sre­tan ži­vot i ši­ri­nu.
(Na­sta­vi­će se)