-Pre­veo sa ru­skog i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ 

Ako po­sto­ji ze­mlja na svi­je­tu ko­ja je za dru­ge ze­mlje, sa ko­ji­ma se gra­ni­či ili ko­je su uda­lje­ne od nje, to­li­ko ne­po­zna­ta i ne­is­tra­že­na, ko­ja je vi­še ne­shva­tlji­va i to­li­ko ne­ra­zu­mlji­va, on­da je to, sva­ka­ko, Ru­si­ja za svo­je za­pad­ne su­sje­de. Ni­ka­kva Ki­na i ni­ka­kav Ja­pan ne mo­gu bi­ti oba­vi­je­ni ta­kvom taj­nom za evrop­sku ra­do­zna­lost kao Ru­si­ja; pri­je sve­ga, to se od­no­si na sa­da­šnji tre­nu­tak, a mo­žda još za­du­go u bu­duć­no­sti. Mi to ne pre­u­ve­li­ča­va­mo. Kao pr­vo, Ki­na i Ja­pan su su­vi­še da­le­ko od Evro­pe, a kao dru­go, da bi sti­gli ta­mo, po­ne­kad im je pri­stup ve­o­ma ote­žan. Ru­si­ja je pot­pu­no otvo­re­na za Evro­pu, a Ru­si su sa­svim is­kre­ni i ne­skri­ve­ni za Evro­plja­ne. Me­đu­tim, ka­rak­ter Ru­sa je još uvi­jek sla­bi­je for­mi­ran u svi­je­sti Evro­plja­na ne­go što je to slu­čaj sa ka­rak­te­rom Ki­ne­za i Ja­pan­ca. Ru­si­ja je za Evro­pu jed­na od za­go­net­ki Sfink­sa. Pri­je će se iz­mi­sli­ti per­pe­tu­um mo­bi­le ili elik­sir ži­vo­ta ne­go što će Za­pad do­ći do isti­ne o Ru­si­ji, o ru­skom du­hu, o ru­skom ka­rak­te­ru i nje­nom smje­ru kre­ta­nja. U tom po­gle­du čak se sa­da vi­še zna o Mje­se­cu i de­talj­ni­je je is­tra­žen ne­go što je Ru­si­ja. Ba­rem je pot­pu­no ja­sno da ta­mo ni­ko ne ži­vi, a za Ru­si­ju zna­ju da u njoj ži­ve lju­di, i to ru­ski čo­vjek, ali ka­kav čo­vjek? To je za njih do­sad bi­lo za­go­net­ka, ma­da su Evro­plja­ni, ipak, ubi­je­đe­ni da su nas dav­no ra­zu­mje­li. U ra­znim vre­me­ni­ma, na­ši ra­do­zna­li su­sje­di su na­pre­za­li sve svo­je sna­ge da sa­zna­ju što vi­še o na­ma i o na­šem ži­vo­tu. Oni su sa­ku­plja­li po­dat­ke, broj­ke, či­nje­ni­ce, spro­vo­di­li is­tra­ži­va­nja, na če­mu smo im mno­go za­hval­ni, za­to što su ta is­tra­ži­va­nja za nas bi­la ve­o­ma ko­ri­sna. Svi ti na­po­ri ko­ji se od­no­se na te po­dat­ke, broj­ke i či­nje­ni­ce su ne­što što je oprav­da­no, do­bro i ko­ri­sno za ru­skog čo­vje­ka, ne­što što je sin­te­tič­ki tač­no, ali svi ti na­po­ri su se uvi­jek raz­bi­ja­li o ne­ka­kve sud­bo­no­sne, pred­o­dre­đe­ne ne­mo­guć­no­sti, zbog ne­ko­ga ili ne­če­ga. Kad je u pi­ta­nju Ru­si­ja, te iste lju­de, ko­ji su iz­mi­sli­li ba­rut i pre­bro­ja­li to­li­ke zvi­je­zde na ne­bu i čak se uvje­ri­li da i njih mo­gu da do­hva­te na ne­bu, spo­pa­da­la je ne­ka­kva neo­bič­na tu­pa­vost. Sve su to do­ka­zi o sud­bi­ni, zna­ča­ju i bu­duć­no­sti na­še otadž­bi­ne, po­la­ze­ći od naj­ma­njih sit­ni­ca do naj­du­bljih is­tra­ži­va­nja.
Me­đu­tim, oni tek po­ne­što o na­ma zna­ju. Na pri­mjer, oni zna­ju da se Ru­si­ja na­la­zi na pro­sto­ri­ma gdje su tem­pe­ra­tu­re ve­o­ma ni­ske, da je bo­ga­ta svim i sva­čim, da u njoj po­sto­je ta­kva mje­sta gdje lju­di za svoj pre­voz ko­ri­ste pse. Zna­ju i to da osim pa­sa u Ru­si­ji ima i lju­di, ko­ji su ve­o­ma čud­ni, ali li­če na osta­le lju­de, kao da su Evro­plja­ni, a isto­vre­me­no ne li­če ni na ko­ga, jer su, u stva­ri, var­va­ri. Zna­ju da je naš na­rod do­sta oštro­u­man i in­te­li­gen­tan, ali ne­ma­ju ge­ni­ja, da je taj na­rod do­sta li­jep i da ži­vi u dr­ve­nim ko­li­ba­ma i izba­ma, ali ni­je spo­so­ban da se br­že raz­vi­ja zbog ve­li­kih hlad­no­ća. Do­bro zna­ju da Ru­si­ja ima ar­mi­ju i da je čak ve­o­ma ve­li­ka i mi­sle da je ru­ski voj­nik kao sa­vr­še­na ma­ši­na, na­pra­vljen od dr­ve­ta, kre­će se na opru­ga­ma, ne umi­je da raz­mi­šlja i ne­ma osje­ća­nja i za­to je ne­sa­lo­miv u bor­ba­ma, ali ne­ma ni­ka­kve sa­mo­stal­no­sti i za­to u sva­kom slu­ča­ju za­o­sta­je za fran­cu­skim voj­ni­kom. Po­zna­to im je da je Ru­si­ja ima­la ca­ra Pe­tra, ko­je­ga su zva­li Ve­li­ki, da je mo­narh bio spo­so­ban, ali je bio po­lu­o­bra­zo­van i u ve­ći­ni na­klo­njen svo­jim stra­sti­ma, da ga je vas­pi­ta­vao Le­fort, čo­vjek iz Že­ne­ve, ko­ji je od var­va­ra stvo­rio pa­met­nog i obra­zo­va­nog čo­vje­ka i na­go­vo­rio ga da pri­stu­pi iz­grad­nji rat­ne flo­te i da Ru­si­ma skra­ću­je ma­ka­za­ma kaf­ta­ne i stri­že bra­de, što je Pe­tar stvar­no i ra­dio i za­to su Ru­si istog ča­sa po­sta­li Evro­plja­ni. Ali, raz­mi­šlja­ju i ova­ko: da se Le­fort ni­je ro­dio u Že­ne­vi, Ru­si bi i sa­da no­si­li bra­de, pa pre­ma to­me u Ru­si­ji ne bi bi­lo ni re­for­mi. No, uosta­lom, do­volj­ni su i ovi pri­mje­ri, jer sva osta­la sa­zna­nja su slič­na ili sko­ro ista.
Mi ovo go­vo­ri­mo kraj­nje ozbilj­no. Bu­di­te lju­ba­zni pa otvo­ri­te sve knji­ge ko­je su na­pi­sa­li o na­ma ra­zni vi­kon­ti, ba­ro­ni, i pr­ven­stve­no, mar­ki­zi ko­ji su kod nas do­la­zi­li, pro­či­taj­te knji­ge, ko­je su raz­ne­se­ne svu­ku­da po Evro­pi na de­se­ti­ne hi­lja­da pri­mje­ra­ka, či­taj­te ih pa­žlji­vo i vi­dje­će­te da li mi go­vo­ri­mo isti­nu, ša­li­mo li se ili ne. I što je naj­in­te­re­sant­ni­je, ne­ke od tih knji­ga su na­pi­sa­li lju­di, ko­ji su, što je ne­spor­no, ve­o­ma pa­met­ni. Ne­moć tih put­ni­ka ko­ji do­la­ze kod nas i po­ku­ša­va­ju da iz­ne­su svo­je mi­šlje­nje o Ru­si­ji i po­dr­že nje­nu glav­nu ide­ju mi vi­di­mo kod nji­ho­vu ne­spo­sob­nost, i ti stran­ci ko­je su okol­no­sti pri­si­li­le da ži­ve u Ru­si­ji, ne­ki od njih čak pet­na­est ili dva­de­set go­di­na, ma­da su se bar do­ne­kle na­vi­kli da ži­ve u Ru­si­ji , ni­je­su uspje­li da ne­što shva­te, ili bar ne­što do­ži­ve, što bi od­go­va­ra­lo isti­ni. Pr­vo da po­đe­mo od Nje­ma­ca, na­šeg naj­bli­žeg su­sje­da. Kod nas do­la­ze sva­ka­kvi Njem­ci, i oni ko­ji­ma fa­li da­ska u gla­vi, i pa­met­ni lju­di, i na­uč­ni­ci, i svi oni do­la­ze sa ozbilj­nim ci­ljem da ne­što sa­zna­ju i na­pi­šu o na­ma i na taj na­čin bu­du ko­ri­sni na­u­ci Ru­si­je. Do­la­ze i neo­bra­zo­va­ni, pro­sti lju­di sa kraj­nje skrom­nim, ali i po­šte­nim ci­ljem da pe­ku so­mu­ne i su­še ko­ba­si­ce na di­mu. Ne­ki čak pri­hva­ta­ju „za­u­vi­jek kao pra­vi­lo i čak kao sve­tu oba­ve­zu“ da upo­zna­ju ru­sku pu­bli­ku sa ra­znim evrop­skim ra­ri­te­ti­ma i za­to na­stu­pa­ju sa lju­di­ma i že­na­ma-di­vo­vi­ma, sa dre­si­ra­nim mr­mo­ti­ma ili maj­mu­ni­ma ko­je su iz­dre­si­ra­li Njem­ci da na­pra­ve za­do­volj­stvo ru­skom čo­vje­ku. Ali, ma ka­kva raz­li­ka po­sto­ja­la me­đu Njem­ci­ma, bio on obra­zo­van ili obič­ni ne­pi­sme­ni čo­vjek, kad je u pi­ta­nju shva­ta­nje, dru­štve­ni zna­čaj ili kul­tu­ra i sa ko­jim su ci­ljem do­šli u Ru­si­ju, svi su oni jed­na­ki i br­zo se slo­že u svo­jim raz­mi­šlja­nji­ma čim do­đu u Ru­si­ju.
(NA­STA­VI­ĆE SE)