- Autor: miljenko jergović

Od svih uče­nja Hr­vat­ske te­le­vi­zi­je naj­go­re ni­je ni da su usta­še bi­li bor­ci za slo­bod­nu i de­mo­krat­sku Hr­vat­sku, ni da je An­te Pa­ve­lić bio ži­dov­ski do­bro­či­ni­telj, ni da je Ja­se­no­vac sr­bo­ko­mu­ni­stič­ka kon­fa­bu­la­ci­ja i ko­mu­ni­stič­ki lo­gor za vjer­ne Hr­va­te ka­to­li­ke, ni da su u bi­ci na Sta­ljin­gra­du po­ra­že­ni na­ši.
Naj­go­re ni­je ni HTV-ovo uče­nje ka­ko je ze­mlja rav­na plo­ča, a Adolf Hi­tler ,,mi­li stri­ček’’ i igrač­ka do­mo­ljub­nih hr­vat­skih dje­ča­ka i dje­voj­či­ca. Naj­go­re uče­nje Hr­vat­ske te­le­vi­zi­je je ono o ško­dlji­vo­sti oba­ve­znih vak­ci­na i o pla­ne­tar­noj za­vje­ri ko­ja iza vak­ci­na­ci­je sto­ji. Za­što je naj­go­re? Za­to što od­mah do­no­si ne­sre­ću, ne ti­če se sa­mo ova­kvih ili ona­kvih vje­ro­va­nja – ma­kar vje­ro­va­nja bi­la i na­ka­rad­na, ne ti­če se pro­šlo­sti, one stvar­ne ili one iz­mi­šlje­ne, mi­to­lo­ške i od­sa­nja­ne, ne­go se uče­nje HTV-a o vak­ci­na­ci­ji di­rekt­no ti­če bu­duć­no­sti, i je­di­no bu­duć­no­sti. Dok dru­ga po­me­nu­ta i ne­po­me­nu­ta uče­nja HTV-a mo­gu bi­ti po­sred­no une­sre­ću­ju­ća i smrt­no­sna, jer su ne­pri­ja­telj­ska pre­ma ide­ja­ma de­mo­kra­ti­je i slo­bo­de, pre­ma ma­nji­na­ma i pro­go­nje­nim po­je­din­ci­ma – oni­ma ko­ji su na cr­nim li­sta­ma ove me­dij­ske ku­će – uče­nje o ško­dlji­vo­sti vak­ci­ne, kao i mi­to­vi i le­gen­de ko­ji se u to uče­nje sva­ko­dnev­no mar­lji­vo ugra­đu­ju, di­rekt­no je i ne­po­sred­no une­sre­ću­ju­će i smr­to­no­sno. A osim što je smr­to­no­sno, tim uče­njem ši­ri se ne­po­vje­re­nje pre­ma re­pu­bli­ci i nje­zi­nim slu­žba­ma, pre­ma ono­me što se iz ne­kog raz­lo­ga, te pre­ma jav­nom do­go­vo­ru, mo­ra uči­ni­ti, pre­ma ono­me što je oba­ve­zno i što se is­pu­nja­va da bi­smo osta­li u za­jed­ni­ci ko­ja je po­ve­za­na naj­pri­je me­đu­sob­nim po­vje­re­njem. Raz­bi­ja­nje tog po­vje­re­nja je zlo i sa­mo zlo. Uče­nje o ško­dlji­vo­sti oba­ve­zne vak­ci­na­ci­je isto­vjet­no je, ako ne i opa­sni­je, od pret­po­sta­vlje­nog uče­nja da dr­žav­ne bol­ni­ce slu­že mu­če­nju i ubi­ja­nju pa­ci­je­na­ta, a da pe­ka­ri tru­ju gra­đa­ne ta­ko što im u hljeb sta­vlja­ju ar­sen.
Na­rav­no, ja­vi­će se ne­ki pa­met­nja­ko­vić da ka­že ka­ko ne­ko­rekt­no pred­sta­vlja­mo stva­ri, jer da HTV ne ši­ri uče­nje o ško­dlji­vo­sti oba­ve­zne vak­ci­na­ci­je, ne­go da otva­ra jav­nu ras­pra­vu o toj te­mi, su­če­lja­va mi­šlje­nja, de­mo­kra­ti­zu­je jav­nost, jer, je li ta­ko, ne po­sto­je te­me o ko­ji­ma se ne bi smje­lo ras­pra­vlja­ti. Evo za­što pa­met­nja­ko­vić ni­je u pra­vu: kad god se po­kre­će jav­na ras­pra­va, ili ,,ras­pra­va” u ko­joj su na jed­noj stra­ni ar­gu­men­ti ra­zu­ma i dru­štve­ne ko­he­zi­je, a na dru­goj su stra­ni ar­gu­men­ti te­o­ri­je za­vje­re, onaj ko­ji je ras­pra­vu po­kre­nuo na stra­ni je te­o­ri­je za­vje­re. Na­pro­sto za­to što s mi­tom, le­gen­dom i te­o­ri­jom za­vje­re jav­ne ras­pra­ve ne mo­že, a on­da ni­ti smi­je bi­ti. Uosta­lom, za­što HTV-u ni­kad ne bi na um pa­lo da po­kre­će jav­nu ras­pra­vu i or­ga­ni­zu­je okru­gle sto­lo­ve, na ko­ji­ma bi se na na­čin na ko­ji se ras­pra­vlja o oba­ve­znoj vak­ci­na­ci­ji, uz rav­no­prav­no su­če­lja­va­nje su­prot­sta­vlje­nih mi­šlje­nja, ras­pra­vlja­lo o pri­ro­di ra­ta iz 1991? Je li to bi­la sa­mo agre­si­ja ili je bio i gra­đan­ski rat?
Epi­de­mi­je su, još od ra­no­ga sred­njeg vi­je­ka i ve­li­čan­stve­ne epo­he cr­ne ku­ge, u Evro­pu obič­no na­i­la­zi­le s is­to­ka. Raz­log jed­no­sta­van, i ne ti­če se pred­ra­su­de o pr­lja­vo­sti is­to­ka i hi­gi­je­ni­čar­stvu za­pa­da: Evro­pa je okra­jak na bes­kra­ju Azi­je, za­pad je sa­mo plit­ka mar­gi­na du­bo­kog is­to­ka. Tek će u no­vi­je do­ba, s raz­vo­jem sa­o­bra­ćaj­nih sred­sta­va, bro­do­vlja i avi­o­na, po­ne­ka za­ra­za sti­ći sa za­pa­da. Ali i da­lje će pra­ve, ve­li­ke epi­de­mi­je sti­za­ti s oni­jeh stra­na.
U Sr­bi­ji, ko­ja je još uvi­jek Hr­vat­skoj naj­bli­ži is­tok, već tri su oso­be ove zi­me umr­le od ospi­ca. U Ru­mu­ni­ji, ko­ja je ma­lo is­toč­ni­je, umr­lo ih je se­dam­na­est. Za ve­ći­nu stra­da­lih ni­je mo­gu­će usta­no­vi­ti je­su li vak­ci­ni­sa­ni – če­sto je ri­ječ o si­ro­ti­nji, o so­ci­jal­no de­kla­si­ra­nom svi­je­tu – ali od tro­je mr­tvih u Sr­bi­ji, za dvo­je se zna da si­gur­no ni­su va­kci­ni­sa­ni. Ne­ma po­da­ta­ka da je ne­ko od vak­ci­ni­sa­nih umro od ospi­ca.
Ve­ći­na dječ­jih bo­le­sti ši­ri se se­zon­ski, u zi­mu i u ra­no pro­lje­će. Ta­ko da će i epi­de­mi­ja ospi­ca mi­nu­ti naj­ka­sni­je u apri­lu, a s njom i ,,jav­ne ras­pra­ve” na Hr­vat­skoj te­le­vi­zi­ji. Ali jav­nost je već pre­pa­ri­ra­na: ži­vo se ras­pra­vlja o ne­če­mu o če­mu je, za­pra­vo, be­smi­sle­no ras­pra­vlja­ti. Pri­tom, ar­gu­men­ti pro­tiv­ni­ka vak­ci­na­ci­je, to jest onih ko­ji bi sve to osta­vi­li gra­đa­ni­ma na iz­bor, mo­gu se po­di­je­li­ti u dvi­je gru­pe. Pr­va se ti­če stvar­nih nus­po­ja­va, uglav­nom vr­lo ri­jet­kih aler­gij­skih re­ak­ci­ja na po­je­di­ne sa­stoj­ke u vak­ci­ni, uglav­nom na alu­mi­ni­je­ve so­li, ko­je se ko­ri­ste kao po­moć­no sred­stvo u ve­ći­ni vak­ci­na sta­ri­je ge­ne­ra­ci­je. Broj žr­ta­va ova­kvih nus­po­ja­va sta­ti­stič­ki je za­ne­ma­riv, s ob­zi­rom na nji­ho­vu uče­sta­lost u ma­si vak­ci­ni­sa­nih . Ali lju­di­ma ko­ji stra­da­ju, ili ko­ji­ma stra­da­ju dje­ca – pa i ka­da ni­je ri­ječ o stra­da­va­nju opa­snom po ži­vot, ar­gu­ment sta­ti­sti­ke zvu­ča­će, na­rav­no, kao okrut­no po­i­gra­va­nje nji­ho­vom ne­vo­ljom. Pre­ma nji­ho­vim emo­ci­ja­ma tre­ba ima­ti po­što­va­nja, ali emo­ci­ja se ne mo­že ni u ovom slu­ča­ju sma­tra­ti ar­gu­men­tom ra­zu­ma. Dru­ga, i ne­u­po­re­di­vo ve­ća, gru­pa ar­gu­me­na­ta je mi­to­man­ska. Nje­ni po­bor­ni­ci po pra­vi­lu ni­su di­rekt­ne žr­tve vak­ci­ne, ni­ti po­zna­ju iko­ga ko je od vak­ci­ne stra­dao, ali sprem­no pa­ra­zi­ti­ra­ju na nji­ho­vim is­ku­stvi­ma. Šta sve spa­da u an­ti­vak­ci­na­cij­sku mi­to­lo­gi­ju la­ko će­te sa­zna­ti ako po­gle­da­te i po­slu­ša­te emi­si­je iz pro­gra­ma Hr­vat­ske te­le­vi­zi­je, a još bo­lje ako ma­lo pro­sur­fu­je­te in­ter­ne­tom, pa do­zna­te ka­ko in­sta­la­to­ri No­vog svjet­skog po­ret­ka, Rot­šil­di, ži­dov­ski ban­ka­ri, slo­bod­ni zi­da­ri, ma­so­ni, pred­stav­ni­ci krup­nog ka­pi­ta­la, far­ma­ce­ut­ske ma­fi­je i ko­mu­ni­stič­ke in­ter­na­ci­o­na­le, vak­ci­na­ci­jom na­mje­ra­va­ju da uni­šte onaj če­sti­ti, po­šte­ni i si­ro­ma­šni osta­tak čo­vje­čan­stva, sve one ko­ji se za­la­žu za tra­di­ci­o­nal­ne vri­jed­no­sti, za po­ro­di­cu, vje­ru, na­ci­ju i sve dru­go na šta su Rot­šil­di tra­di­ci­o­nal­no aler­gič­ni.
Kao ni u ve­ći­ni dru­gih slu­ča­je­va ma­sov­ne hi­ste­ri­je i ko­lek­tiv­nog mah­ni­ta­nja, ta­ko ni u an­ti­vak­ci­na­cij­skoj kam­pa­nji, onoj ko­ja se na za­pa­du kre­će, uglav­nom, po mar­gi­na­ma, za­hva­ća­ju­ći mar­gi­nal­ne dru­štve­ne gru­pe i isto ta­ko mar­gi­nal­ne vjer­ske za­jed­ni­ce, a ko­ja se u Hr­vat­skoj vo­di na jav­noj te­le­vi­zi­ji, ne po­sto­ji je­din­stven ide­o­lo­ški front. Upra­vo su­prot­no, oko iste su se stva­ri na­šli ina­če me­đu­sob­no uda­lje­ni pro­ta­go­ni­sti: vjer­ski i po­li­tič­ki eks­tre­mi­sti s de­sni­ce, za­jed­no sa za­stup­ni­ci­ma zdra­vog ži­vo­ta, li­je­vim an­ti­glo­ba­li­za­cij­skim te­o­re­ti­ča­ri­ma za­vje­re i apo­li­tič­nim ču­da­ci­ma i pa­ra­no­i­ci­ma, ko­ji bi da svo­ju dje­cu za­šti­te od vak­ci­ne, ko­jom su stig­ma­ti­zo­va­na i obi­lje­že­na sva dru­ga dje­ca.
U nji­ho­voj su mi­to­lo­gi­ji, kao i u sva­koj mi­to­lo­gi­ji ko­ja te­ži kon­ku­ri­sa­ti zbi­lji i ži­vo­tu, či­nje­ni­ce na ta­kav na­čin iz­o­kre­nu­te da ono što je vje­ro­vat­no po­sta­je ne­vje­ro­vat­no, a ono što je do­i­sta ne­vje­ro­vat­no, bi­va iz­vje­sno. Re­ci­mo, po­ku­šaj da se evi­dent­no ucje­nji­vač­ko zlo svjet­ske far­ma­ce­ut­ske in­du­stri­je po­ve­že sa se­dam­de­se­to­go­di­šnjim is­ku­stvom oba­ve­zne vak­ci­na­ci­je. Bi­va, oni na to­me za­ra­đu­ju!? Isti­na je su­prot­na: me­đu­na­rod­noj far­ma­ce­ut­skoj ma­fi­ji, ako će­mo baš o njoj go­vo­ri­ti i ta­ko je na­zi­va­ti, ne­u­po­re­di­vo vi­še se is­pla­te ma­sov­ne epi­de­mi­je od ma­sov­nih pre­ven­ci­ja. Umje­sto re­la­tiv­no jef­ti­ne do­ze vak­ci­na po gla­vi sta­nov­ni­ka pru­ža im se mo­guć­nost za či­ta­vu ko­lek­ci­ju lje­ko­va ko­ju će ne­va­k­ci­ni­sa­ni po­tro­ši­ti za li­je­če­nje osnov­ne bo­le­sti, a on­da i za li­je­če­nje svih onih bo­le­sti ko­je će iz nje pro­i­za­ći. Ni­šta far­ma­ce­ut­sku ma­fi­ju ne mo­že ta­ko oja­di­ti kao mo­že­bit­no zdra­vlje.
Ospi­ce sam pre­bo­lio kao pe­to­go­di­šnjak. Ma­la, la­ko za­bo­ra­vlji­va, be­zna­čaj­na bo­le­šti­ni­ca, zva­na mor­bi­le ili – u Sa­ra­je­vu i u Bo­sni – kr­za­mak. Li­je­čio me je dok­tor Za­zu­la. Dva­put me ob­i­šao u tih se­dam da­na, i bi­lo je to sve. Ali i u ta dav­na vre­me­na vr­lo je ži­va bi­la svi­jest da se od ospi­ca po­ne­kad – umi­re.
Ne­gdje na in­ter­ne­tu na­i­šao sam na vr­lo li­jep i ubi­tač­no pre­ci­zan afo­ri­zam, ko­ji pre­no­sim ona­ko ka­ko sam ga i pro­či­tao, na ra­zu­mlji­vom je­zi­ku srp­skom: ,,Ne tre­ba­te vak­ci­ni­sa­ti svu svo­ju dje­cu. Sa­mo onu ko­ju ima­te na­mje­ru da za­dr­ži­te!” Stvar­nost je, me­đu­tim, cr­nja i od afo­ri­zma: zbog dje­ce ko­ju nji­ho­vi ro­di­te­lji ni­su ima­li na­mje­ru da za­dr­že, u opa­sno­sti su i sva dru­ga dje­ca. Vak­ci­na­ci­ja spa­ša­va! Oni ko­ji su pri­je 50 go­di­na vak­ci­ni­sa­ni sta­rin­skim, a da­nas ta­ko ozlo­gla­še­nim DTP vak­ci­na­ma, pro­tiv dif­te­ri­je, te­ta­nu­sa, i po­li­omyeli­ti­sa za­slu­žni su što se dječ­ja pa­ra­li­za po­čet­kom dva­de­set i pr­vog vi­je­ka na­šla pred pot­pu­nim is­kor­je­nji­va­njem. Ovo što se oko nas zbi­va je, po­red osta­log, ma­sov­na kam­pa­nja za spas po­li­o­vi­ru­sa.
jer­go­vic.com